1. На првом месту дефинитивно Eli Brown - Believe. Никад пуцачкија ствар, просто невероватно коју енергију ово има. Такав пробој енергије...
2. Fovos - Breathe. Буквално без речи. Песма својим почетком не обећава нешто превише. Креће мало грдније, агресивније, али опет не нешто не знам колико. Од једног тренутка улећу звукови који подсећају на неке немачке, оштре, сребрне летелице... опет, ето. На 02:02... ратни звук. Као кад би рат сребрних, свемирских летелица био нешто до јаја. Нешто што су сви чекали. Такво пуцање. Неслућена брзина.
3. Црни Церак - CC#1
Као особа која се ни издалека не ложи на криминал и слично, морам да се оградим одмах од тога. Звук, продукција, ефекти, ритам, боје у споту, слављење Церака, енергија...
Искрено, ја се стварно не оптерећујем тиме да ли су неке ствари познате или нису, да ли су нове или нису, којем жанру припадају, итд. већ гледам једино како утичу на мене. Тако да бих као три бисера за расположење издвојио следеће три ствари што се тиче прошле године. Све време су ми те три ствари у глави, али нисам стизао да седнем и издвојим их.
1. Azucar Moreno - Solo se vive una vez
Ово ми је много помогло кад сам се сморио јер сам се посвађао са неке моје две Циганке.
2. Torren Foot feat. Tinie & L Devine – More Life
Ову песму волим зато што је пуна живота. Добра је и у оригиналу, а добар је и ремикс Џона Самита. Заправо сам ту ствар и открио пратећи његове ремиксе. Лик је вратио тек-хаус.
3. Louie Vega & The Martinez Brothers with Marc E. Bassy - Let It Go (Vintage Culture Extended Remix)
Ову ствар сам доживео баш из личних разлога као много добру, јер ја некад имам проблем да заборавим доста тога и некад ме моја меморија стварно оптерећује. Тако да ми некад стварно недостаје вештина да мало пустим ствари.
Не знам како бих другачије описао атмосферу којом одишу ове три песме. Прво сам хтео да кажем да је то нешто апокалиптично, али ми је то некако прејак израз и да будем искрен једном сам читао шта тај израз заиста значи, па бих га избегао. Нема везе с овим. Дакле, нека се зове "степенице надоле".
Обожавам тај ефекат, али реално јесте мало неоптимистичан. Не знам, и даље се ломим како бих то назвао. Само сам то морао да избацим. Идемо по старини.
1. 2002. DAVID GUETTA - Just a little more love.
Елем, део песме који садржи ове степенице почиње од 01:03. Баш излази на чистину.
Подсећа ме на крај света (не знам зашто), али не сад са неким много добрим исходом. Онако, баш је неизвесно. Баш зато и јесте болесна песма што вокали и други елементи крећу да "дижу", а и даље у позадини остају степенице надоле. Ко не воли шизофренију?
2. 2010. GROOVE ARMADA - History.
Практично од самог старта то креће. Мене фасцинира како истовремено
и диже и спушта. Од 00:28 остаје бас са том радилицом на чистини.
3. 2012. SAJSI MC & NOVAC - Frikovi.
Ова песма је можда и најзанимљивија јер и јесте настала у периоду када су људи
масовно лупали глупости о смаку света. Осим тога, у самој песми и постоји стих
који је одраз те атмосфере:
"Чилекс, нема драма - смак ће света!"
Баш кад се изговоре од 01:43 крећу степенице,
али баш неко мора да се начуљи да би то чуо. Скроз је у позадини.
Бас у овој песми мене најискреније подсећа на оне видео-снимке природних непогода, кад одједном са хоризонта долази велики талас, али баш велики талас, огроман талас, који прети да ће све да нас смрви. Значи, потоп.
Басом и почиње песма. Песму стварно не памтим нешто због текста, већ баш због баса. Од 02:35 долази до изражаја бас баш доста, од 03:07 иде једна "слана" солажа од које бас опет остаје у другом плану, од 03:38 ритам скроз посустаје, понавља се "Аеродром", баса уопште нема, а онда се поново убацује таман када креће и ритам (03:57) и онда баш зато што га није било некако је још упечатљивији до самог краја.
Сто пута сам се сетио ове песме, али нисам могао да је нађем, јер треба знати назив песме који код овог бенда никад нема везе не са песмом, него са било чим. Тако да сам исконтактирао некадашњег басисту, Дејана Новаковића, на Фејсу и тако се снабдео.
Заправо сам га прво питао за ову песму, јер је још луђа, па смо се надовезали и на ову коју памтим по басу. Баш басу. А овај спот...
Мислим да је ово трећи пут како покушавам да напишем нешто о овом бенду, али сваки пут се распишем и сам не могу да похватам шта сам све написао и онда одустанем.
Препоручио бих пар песама и кратко бих рекао због чега ми се која песма свиђа, ако то уопште има смисла објашњавати. Свака може да буде велики залогај, па ће бити ту успут и мало воде.
АНАРХИЈА У КПСС
"Анархија у КПСС", тј. у Комунистичкој Партији Совјетског Савеза. Тако се зове песма.
Ја ту песму волим јер није песимистична, а дотиче се једне ужасне теме која је овако или онако утицала на животе свих нас. Има баш јаку енергију, а озбиљна је, тиче се страшних ствари.
Немојте одмах да је пустите, него прво прочитајте, па ћете онда боље видети њену вредност. Што вам текст буде био одвратнији, песма ће бити боља.
Немојте.
Песме Звонцекове биљежнице имају крајње чудне називе, некада можда и потпуно лупљене, тј. неповезане са текстом, али ја их, ето, волим и ти називи ми не сметају. Песма ми је јако блиска срцу из тог разлога што ми призива неке слике за које сам овако можда у прилици да заборавим.
Наравно да нигде не пише да је песма о распаду СФРЈ, али она јесте сигурно о томе.
Просто је и настала у то неко време када смо сви, било да смо живели непосредно у ратном подручју или не, били захваћени атмосфером рата.
Није то само ужасно дешавање у смислу морбидности, гадости, разних болесних ствари које су се десиле. Оне се, заправо, дешавају и данас веома редовно само не тако груписано, не са тим бојама, већ међу разним људима. О томе нас медији чак можда и одушевљено обавештавају, јер су и они болесни.
Дакле, осим тих морбидних ствари, разбијање СФРЈ је било страшно и 1. због разочарења у снагу те државе и 2. због осећања неизвесности након њеног краја.
Људи су одгајани у духу братства и јединства, имали су најдужи период без рата вероватно икада на Балкану, социјално су били осигурани, имали су прилику да се образују бесплатно, али чак и да није било свега тога, некако су расли у уверењу да им је држава стамена.
Испоставило се да није.
Испоставило се да је стамена била неко време, да је то резултат интереса страних сила пре свега и да се распала када је тај интерес престао да постоји. Ветар је одувао. То је много болно.
Зграда Савезног МУП-а за време СФРЈ
Зграда Савезног МУП-а 2014.
Зграда Савезног МУП-а 2016.
Зграда на месту Савезног МУП-а
Испаравају илузије за које људи нису веровали да су илузије. Онолики бетон, онолика плански изграђена насеља, више нису деловали тако чврсто.
Владимир Путин једном је рекао да му је најтужнији дан у животу био распад СССР-а, али да не би волео да се та држава икад створи поново. Исто тако бих нешто рекао и ја за СФРЈ.
Превише би било глупо након свега што се десило и помислити на такву једну државу.
Е, сад. Какве то све има везе са овом песмом?
Па, ружни догађаји су трајали четири године (1991. - 1995.). То није мали период.
Ни они не би били тако одвратни, да није постојао страх да ће се поновити јако ружни догађаји из периода од 1941. до 1945.
За те још старије догађаје човек би рекао да су "далека прошлост", нешто што је заувек иза нас.
Међутим, онда се десило, што би рекао Бајага у песми "Боже, где си":
"хиљаду крикова и исцепканих слика хиљаду ужаса и страхова у ноћи,, хиљаде ствари о којим не желиш да причаш, хиљаду оних о којим нећеш моћи".
Ти ружни догађаји имају заиста велику тежину. Такву тежину да неко неће ни читати све ово или ће рећи да је аутор текста "оптерећен".
Баш зато и волим ову песму - тема је никад гора, а енергија стварно солидна, поготово с обзиром на тему коју обрађује.
Ми рођени 1987. године затекли смо као једне од првих призора на телевизији пребројавање лешева. Ми смо се освестили са неких четири, пет година и затекли то. До првог основне смо већ имали стомак много јачи од претходних генерација.
Нама је почињао живот на лешу илузија претходних генерација. Након тих призора које смо као мали гледали на телевизији или их гледали у својој близини, нама су овако неке сцене биле можда не баш као рекламе на тевеу, али тог типа нека ладовина и забава. "Е, овај се замало саплео на гомилу песка...".
Поред разочарења тих баш старијих људи, рецимо пензионера, доста је био присутан бес код људи којима су сви ови ружни догађаји негде расекли младост, или је однели. Пуно бунта, пуно револта, наравно и пуно окривљавања ових и оних... лутање, конфузија, нестабилност, страх од неизвесности, жеља за осветом, криминал, експериментисање са разним идеологијама, тражење излаза, тражење вере...
Ова песма је мени посебна јер хвата отприлике те две генерације на неки начин.
Присутно је жаљење, карактеристично за оне баш старије (што је природно јер их је СФРЈ више докачила), али има и хаотичну, револтирану, па и фајтерску енергију, много више карактеристичну за пост-југословенско време.
Текст је ближи старијима, а енергија млађима. Увеличаћу делове текста који су страшно упечатљиви:
Гледао сам синоћ страже око тебе, тражио реку - нисам мог`о прећи, правио круг око твоје главе, клањао се Богу који тебе воли.
Кише су прале крв са улица, људе су бројали и бацали на под, реке су носиле срушене мостове, гвожђе севало и кости ломиле.
Остаћу ту, остаћу, остаћу заувек ту.
Дуго је ишао воз у ноћ, док је неко свирао блуз, људи су певали последњу песму - само за њу, само за њу.
Сећам се вечери, сећам се пића и суза на лицу твом: живот се гасио, гасио се дан - остаде само: "No passaran!"
Сад можете да је пустите, па провалите и сами колико песма заправо није песимистична по енергији - што је најважније! - а по тексту је страшна.
Као награда за све који су издржали до овог дела текста, ево бесплатно још једна јако добра појава са наших простора:
CAMARO KIDS! (са истог канала на YT)
И Д Е М О Д А Љ Е
Пожељан коментар: "Јао, каква духовна вертикала! Па, ово сеже у векове."
СИНТАГМА МАТИЈЕ ВЛАСТАРА
С ПОГЛЕДОМ НА ФОЛК ЕТАР
Шалу на страну, али називи овог бенда сежу буквално до рукописа који се чувају у Хиландару, Један од тих рукописа је Синтагма Матије Властара.
Наслов на страну, ова песма је такође одраз потресног периода с почетка деведесетих. Погубљени људи у историји, погубљени и буквално...
Текст стварно довољно говори, али обратите пажњу и на количину топлине и сете у солажи (01:31 - ...). За цело то време не јењава енергија: њу "држе" бас, бубањ и Тозин глас када га има.
Био сам ноћас спреман да све заборавим запевам стварно срећан без гриже савести
Ал` месец беше велик откри ми трагове
љубави су сад под земљом капијом закључане
А где смо, где смо ми? Јој, јој, јој...
Зидови су тако хладни ране дубље него пре ја рекох ружне ствари нешто као "чувај се"
И месец ето паде пред моја колена скрштене држим руке гледам им темена
То је само још једна њихова искрена и слојевита песма. Ко успе да испрати таква осећања, може да се нада и нечему бољем и ведријем. О болним стварима мора да се прича. Овако ће те теме остати "на души" и човек неће моћи да оде на рејв. Или ће отићи, али ће носити у себи ко зна која осећања.
Има људи који мисле да не постоје квалитетне радио станице код нас, а ја бих пре рекао да људи нису довољно спремни да се отворе за другачију врсту квалитета. Не нуди радио ни мени музику коју иначе слушам, али далеко од тога да нема квалитет.
Станице које су ме највише пута обрадовале су РТБ2, 202 и Студио Б. Открију ми нешто за шта ја нисам знао да постоји. Образују ме на неки начин. Рецимо, ово је емисија која се емитује сваке недеље на РТБ2 од 18:00. Зове се Неонска дуга, а води је Жикица Симић.
У њој сам чуо за прелепу ствар "Darling Be Home Soon" (The Lovin' Spoonful). Исто тако, чуо сам и једну много добру верзију "Тихо ноћи" (Jazz Orkestar RTB), као и "Amazing Grace" Фејата Сејдића. То су неке ствари које сам баш упамтио, али има их иначе доста. Просто је немогуће да неко прави преглед музике из прошлости и да ту све буде лоше, јер се са временске дистанце лакше и пробере квалитет.
01:57 - 02:15 (ненормалан инструментал)
Осим наведених станица, умеју да обрадују TDI, Носталгија и Каролина, али мислим да се ту врте ствари које нису толико непознате да бих томе придавао значај. Не кажем да су лоше "This girl" (Kungs), "Lordly" (Feder) или "Best Friend" (Sofi Tukker), али то је музика коју мање-више сви морају да чују.
Верзија "Тихо ноћи" коју сам навео има 913 прегледа на Јутјубу, док "Best Friend" има 41 милион, "Lordly" 116 милиона, а "This girl" 432 милиона прегледа.
Популарност убија. Мени је "What a feeling" (Irene Cara) била можда и омиљена песма, али сам је толико пута чуо у животу да ми се огадила. Све се троши ако се редовно користи.
Имам носталгију за периодом с краја деведесетих и почетка двехиљадитих када је било пуно дивљих станица. Сећам се, једна станица је пуштала само тренс. Две су биле ромске. Једна је вртела буквално истих двадесет српских родољубивих и четничких песама, ма буквално свега је било на шта човек може да помисли.
Па онда СКЦ радио? Другар и ја се ту нешто шуњали као клинци око СКЦ-а, буквално као неке скитнице. Имали смо четрнаест година, или чак и тринаест. Ушли смо у башту СКЦ-а, залутали у њихов радио и онда нас они наватали да читамо програм за наредну седмицу. :) Толико су били спонтани и неуштогљени. Као: "Е, дај ова два клинца овамо..."
Притом, у то време је испред СКЦ-а био прави мали музички бувљак. Продавале су се касете, це-де-ови (ваљда се тако пише), ем-пе-три (ваљда се тако пише) дискови и плоче, исто као што се од Лиона до Депоа продавало буквално све. Мање је било кола на улици, људи су се више шетали и запричавали. Ништа се није куповало онлајн, не сећам се ниједног тржног центра да су га људи посећивали осим Депоа касније.
Иначе, окидач за целу ову причу добио сам синоћ док сам у Миријеву паркирао ауто у пола ноћи да нешто запишем у тефтеру (турска реч, иначе). Пустим радио реда ради и креће ова ствар. Иначе бр. 2, као што не разумем да неко пљује домаће радио станице, не разумем ни људе који не воле Миријево. То је град у граду. Има неки мирис Италије, Пекама из "Мућки", а подсећа ме и на Југ Србије.
