петак, 2. децембар 2016.

Шарени Булевар

Док сам данас ишао трамвајем низ Булевар Краља Александра по ко зна који пут сам био зачуђен променом коју је та улица доживела. Све шљашти. Од Народне Скупштине до Цветкове пијаце. Толико је излога, билборда и фирми (натписа изнад продавница) који шљаште. Сви хоће да се истакну бојама, светлима и нападним порукама. Градска власт је приде обезбедила лампињоне који стоје на сваком дрвету у овој улици од Скупштине до Цветка. То је стављено још у новембру. Дакле, то стоји читавих месец и више дана пре Нове године. То чини Булевар још шљаштавијим и дречавијим. У неком тренутку ми се чинило да сам у неком америчком филму.

(Принтскринови из видео снимака које сам правио у децембру 2016.)



Нисам се сетио америчких филмова само због шљаштавости и велике буке моторног саобраћаја, него и због тога што људи брзо ходају - "само шибају". Учинило ми се као да се поједини још и ложе на тај осећај великог града: идемо, цепамо, не гледамо лево и десно. Као оне манекенке на пистама кад гледају 500 м испред себе. Човек може да пуцкета прстима око њих - џаба. 

Тражећи начин да објасним атмосферу те гужве, нашао сам један видео који се зове: анонимна маса (anonymous crowd). Не могу да се сетим ниједног америчког филма који у себи садржи сцене великих маса људи које ходају великим  и бучним градским улицама, али таквих филмова има ко зна колико. 

                         


Све ово ми је фасцинантно јер сам се присетио  како је другачији био Булевар деведесетих година. 

Од Депоа до ресторана "Липов лад" биле су "тезге" на сваком кораку. То, заправо, нису биле праве тезге, него су људи по кутијама и хаубама паркираних аутомобила распростирали неке мушеме и крпе и на њима слагали робу. Тога је било с те стране Булевара сигурно, а за преко пута, тј. за ону страну где је Ђерам, не могу да кажем са сигурношћу.

Могло се чути "девизе, девизе", "маркице, маркице" на сваком ћошку. Тада су се користиле немачке марке.



Била је велика сиротиња па су људи гледали да преживе продајући све и свашта. Продавали су маркице за превоз које су добијали у државним фирмама. Настајала би права бежанија кад би неко приметио да издалека долази инспекција. Сви би почели да се пакују и напрасно беже.

Продавали су одећу, алат, намирнице, као и разне глупости попут петарди. Била је велика гужва у том делу Булевара. То је била једна улична пијаца, тј. дивљи бувљак. Сви пролазници су нешто загвиривали, цењкали се, размењивали, причали, жалили се једни другима. Наравно, било је и џепароша. Када је човек хтео да прође брже Булеваром најпаметније му је било да пређе на другу страну улице. 

То је трајало и после 2000. неко време, али није било толико интензивно. Тада су се отприлике већ ти улични продавци полако пребацили у просторије Депоа. Међутим, сад ни то више не постоји. Изгорело је, да ли случајно или намерно, не знам.






Трамваји су тада пролазили тик уз паркиране аутомобиле. 

Тек су 2010. премештени на средину улице, тако да стоје шине једне до других.