уторак, 22. децембар 2020.

Најбоље три ствари које сам открио 2020. године


Ове године се доста тога мотало по мојој глави због тога што је било ванредно стање током којег неких три месеца нисам радио. То је био можда и најлепши део мог живота, или свакако један од најлепших. Немам речи којима бих описао то блаженство. Пошто сам човек којем се пред очима изгубио један град, мада не само мени наравно, морам да кажем да сам уживао у слици Београда који није препун. Неки стравично идеолошки оптерећени људи једном су ми рекли да сам фашиста због тога што сам говорио о пренасељавању Београда. Не, није проблем насељавање, проблем је непланско насељавање чији је резултат један доста тензичан центар града у који сви гледају да што брже уђу и из њега нестану, а што је најгоре не могу ни то. Дакле, немам "р" од расизма заиста, али просто мислим да ће Београд оваквим темпом постати град у којем ће људи постати мука једни другима, уместо радост. Баш сам оно најискреније волео да сретнем пуно људи у прошлости на улици, али је атмосфера у Центру таква да се у њој никоме не бих јавио. Буквално ми је глупо да некоме кажем: "Е, ћао." и продужим даље. 

То није Београд какав ја знам. Мрзим тај трип ужурбаности, билборда, сирена, људи који негде јуре, не познају се. Грозим се тога. Центар који је некада био малчице прелазио Славију проширио се малтене до Цветкове пијаце. Атмосфера Центра је појела неколико крајева и ја то видим као пораз. Драже ми је било да видим улице које су чак и празне или у којима је тек понеко, него да гледам улице у којима су сви пролазници, у којима су хиљаде људи којима се не свиђа што су ту, него су ту силом. Знам, то је тешка тема, али кад видим ту гужву имам осећај да сам примио сто шамара, пошто ме то подсећа и на то колико смо ратова имали, и колико је фабрика пропало, и колико је села опустошено, и колико ми не умемо да на то одговоримо плански, већ увек некако стихијски, без дугорочне визије. 

СФРЈ је изградила планска предграђа као што су Коњарник, Церак, Јерковић, Бањица, Канарево, Миљаковац, Видиковац, Скојевско, Нови Београд, итд. Не знам колико смо ми данас укапирали важност тих пројеката. Колико се растерети Центар, то је боље за сам Центар. Дакле, треба улагати изван њега, помагати што је могуће свим другим крајевима, тј. пре свега другим градовима и селима, да би у крајњој линији и самом Центру Београда било добро. Но, питање је колико је људима уопште стало да размишљају тако "ексцентрично", тј. изоколно, сагледавајући шири контекст, стање целокупне државе, а колико им је, рекао бих, малограђански стало да се што пре некако препознају као Центар. Фуј. Ако се нечег гадим, тога се гадим. 

Елем, да се вратим на музику. 


1. Катарина Пејак - Killing the Blues (Robert Plant & Alison Krauss)


У том златном периоду нерада и давања слободног времена на неке прелепе ствари, до мене је долетео албум Катарине Пејак који уопште и није издат ове године и отворио ми је срце за блуз. Сматрам ову уметницу важном јер је у стању да људима приближи овај жанр, који иначе мени уопште није ни био близак, или драг. Штавише, гадили су ми се људи који то воле, јер су увек били негде уштогљени, буђави, као бајаги неки паклени рокери, неки прекаљени мудраци с цигаретама и томе слично. 

Елем, више њених ствари ми се свидело, па ми је проблем да издвојим једну. "Old pain" је доста тужна. Пуно ми је пута помогла да заспим. Има седативно дејство. "Moonlight rider" је, напротив, буквално као песма среће. Има сличну атмосферу као неке ствари Шанaје Твејн. (Опростите, моје додирне тачке с блузом своде се на најкомерцијалне варијанте тога.) Као кад човек вози кроз неке пустиње, негде изван града, неким прашњавим путевима. Баш је за вожњу. Звук гитаре од 03:03 до 03:07 је буквално као кад човек после дужег времена стиже нешто да оствари, стиже на неко одредиште до којег је дуго возио. Јако ми је симпатична и њена песма "With you", која на Јутјубу не постоји, али зато може да се пронађе на Саундклауду. Осим њених ауторских ствари, доста је лепо чути и њена извођења ствари других уметника. Рецимо, "Patience" од Ганса (Guns and Roses) или "Summer`s end" Џона Прајна (John Prine). Те две ствари су биле избачене на њеном Фејсу. Дакле, буквално ништа од тога не слушам, по први пут одслушам оригинале и питам се шта је она урадила тим песмама кад стварно звуче боље од оригинала. 

Углавном, доста њених ствари сам преслушао које ми се нису нешто свиделе посебно, оне које јесу сам споменуо, али када бих морао да издвојим једну по енергији, по степену наде и подстрека које буди у мени, онда би то било њено извођење "Killing the blues" заједно са Аном Протулипац и Славеном Љујићем. Божанствено. Као нека птица. Мислим на песму, на енергију којом одише. Буквално је дар знати за ово. Питам се шта сам добро у животу урадио да ми се врати на овај начин. 

Људи у нашем друштву могу лагано да кажу да воле хармонику, трубе, фрулу, реп, народну, гитаре, али ретко кад неко каже да воли клавир. То испада можда чак и мало фолирантски, јер је одмах асоцијација на клавир нека класична музика коју слуша ко? Међутим, фора је што стварно клавир може тако да дигне човека да је то страшно. Толико је дирљив. Као да може да пипне човекову тугу, да га човек погледа онако чудно у фазону "Па ти то умеш?" и да затим ту тугу некако развеје, разгали човеково срце и изведе га из тога. 

Не знам зашто, али док слушам овај део од 02:16 ја доживљавам сцену како неки лик и риба седе у башти ресторана "Липов лад" на Лиону, док је била она "југословенска" поставка столица, столова, распуклог бетона и жардињера пуних заливене земље, дешава се распад те туге некако док се гледају, полако крећу да се нађу у близини с неким јако драгим људима. Као да су туговали, не схватајући да су толико близу нечег лепог, па онда када су то схватили чак су се и постидели што су били тужни. Ово није чак ни срећа, не бих то тако назвао. Више и као младост, покрет, снага, достојанство, победа. Све то, али некако лепо и ненападно. Полетно, цветно. Најјачи део је од 02:40 до 02:57, али то треба гледати као део тактичног полета који креће од 02:16. 


2. Минилинија - Диван свет

Јако речита песма, јако пријатна за слушање, невероватно јасна. Може и да се пушта у клубовима, може да се врти по тевеу, може да се слуша "у соби" и у колима. Не разумем како ово нема бар милион прегледа. Све оно што сам написао горе о променама које Београд доживљава последњих тридесетак година сажето је у тексту ове песме. Кроз њу буквално видим самог себе. Од истих царева препоручио бих и "Све што хоћу да знам" (обрада Идола). 



3. Блажена

Појање блажена саставни је део православних литургија. Знао сам ту мелодију и раније, али тек сам ове године схватио како се то зове. Не знам колико неко некоме може да приближи то, јер је одлазак у Цркву нешто посебно, а звук блажена још посебнији. Укратко, ако би човек тражио уточиште и охрабрење, по мом неком доживљају, највише ће га пронаћи током слушања ове мелодије. Ја немам речи. Буквално као да одједном долази нешто што људи подсвесно слуте, подсвесно траже, "одавно знају" и онда одједном то сусрећу. Та мелодија груне као... као кад бисмо сви сад били у неком отужном ходнику, у тунелу који не знамо више ни где иде, а онда одједном се проломи као нека велика, необјашњива радост. 

Ставићу три линка за исту ту мелодију. 

А. Овде се чује само тај најлепши део. 




Б. Овде је забележено доста више, али мислим да се све то заједно заправо зову "Блажена". Од 03:43 почиње тај мелодијски најлепши део који сам горе пробао да опишем. 



В. Овде се тај најлепши део чује од 02:20. Буквално сија радост кроз ту мелодију. Кад каже "радујте сја и веселите сја" - буквално је као неки извор радости. 

субота, 7. новембар 2020.

Три даб-техно ствари које знам

 Стварно не бих могао да се похвалим како се разумем у овај жанр. Штавише, из главе знам да набројим само три даб-техно ствари, али све три су стварно добре. 


1. Ovatow - X - Dub 

Ова ствар ми се највише свиђа од те три. У почетку иду неки шумови, све је потпуно неутрално, ритам монотон. Одјеци се понављају, ништа посебно. То је нешто што овек тешко да може стварно да воли, али постоје тренуци кад то може да се пусти. Рецимо, током вожње бајса или током учења, током неке врсте рада. Е, ко претрпи ту крајње неутралну и ненаметљиву фазу, осетиће такав талас енергије када се у целу причу укључи бас (01:44 - ...). Доста прикривена енергија одједном избија на видело. Можда је то оно што заправо и тражим у неким тренуцима - чекам да ми однекуд наиђе енергија, да се пробуди, да ме покрене, а све делује као да никад неће ни доћи и онда ипак дође. Пришуња се. Знам, некоме ће ово звучати као да му причам да не треба ништа да једе да би научио да цени хлеб као неку скромну храну, али дефинитивно ово није за људе који не знају да цене "мале ствари". Ствар сам открио кроз даб-техно микс ( Deep Dub Techno Mix - Don`t get lost! [FNL031] ) који сам ископао негде на Јутјубу. 



2. Fluxion - Perfuse

Ово је прва даб-техно ствар коју сам заволео. Има томе већ десет година. Врло једноставна музика, хипнотишућа на неки леп начин. Како тече ствар само се неке ствари мало надограђују (од 03:15 креће нова "линија" нечега) и то је то. Потпуно ненаметљиво. Спори раст - нешто што улива оптимизам. 



3. Ben Buitendijk - Promised land

Ова ствар је повод била да се ових дана уопште сетим колико волим овај жанр и колико не стижем да га волим. Јако мирна музика. Слично је минималу, али је много мање нападно, више је амбијентално и повучено. Један лик је рекао да је даб-техно пајдоманска музика, на њега је бачена клетва и завршио је у духовним писоарима - пазите шта причате. 

Најбоље три ствари које сам открио 2019. године

 1. Jamie xx - GOSH 

Када сам открио ову ствар схватио сам да дефинитивино живим у неком свом свету, јер ово је толико добра ствар, има тако много прегледа, у том тренутку је већ три године била на Јутјубу, а ја нисам знао за њу. Спот је чудо. Почетни део песме није ништа посебно, али од тренутка (01:52) када се укључи у позадини неки бас, или шта је већ, ја буквално доживљавам као да ме преплављује полако нека чудна течност, како тонем у неки други свет. Као да се замрзавам у некој љубичастој или плавој боји. Имам осећај да у том тренутку могу миран да умрем. На тај умирујући бас затим се укључују неки пиштећи синтови (03:04) који ће, како рече неко у коментару, одсвирати звук наде. Нада или неки осећај као кад "Земљи пре времена" диносауруси пронађу ону долину. Хвала Ђики што ми је показала ову ствар.  



2. Александра Радић - Живим у свом свету

Александра Радић постала је позната због ТВ Палма која је раније преносила њену верзију "Златне јабуке" од Ју Групе. Та песма је заправо прелепа и у оригиналу, али Александрина верзија је нешто посебно. Она има "шарм обичне девојке". То је нека атмосфера као кад се спусте сви стандарди, све буде некако просто и лепо. Скромно. Преко те њене обраде сам пронашао и "Живим у свом свету" на Јутјубу. Та песма је, такође, обрада групе Теруси. Тужњикаво је ово доста. Подсећа на атмосферу Мартикине песме "Toy soldiers". Тужна је, али опет подиже главу. Кад каже "За све треба снаге, за све..." па крене клавир (01:10 - 01:12) имам осећај као да су ти тонови неки локвањи преко којих човек треба лаганим кораком да стигне негде. 




3. Kuedo - Slow knife

Око ове ствари бих можда био најсујетнији кад би ми неко рекао да му се не свиђа. Куедо сам скроз сам некако открио, не сећам се како. Открио сам га пре седам година отприлике. Много је добра ствар "Whisper fate". Њу сам открио и онда повремено преслушавао шта све избацује Куедо. Но, како су ме сабиле обавезе ретко кад стижем да то стварно преслушавам, као што и други људи не стижу да раде много тога што воле. Елем, ову ствар кад сам открио, у мени се оживео један свет. То је оно најлуђе. Као да од раније знам ту ствар. Неодољиво подсећа на неку пећину. На неки мрачан крај, на обалу Дунава у неком скроз завученом делу те реке. На ноћ, на гекона који се завукао и мирује. Додуше, звучи мало и крими, као да може да прати радњу неке црне хронике. Као да призива нешто што сам гледао на тевеу деведесетих као клинац. Светло зелених неонки испред неког ресторана. 02:52 - ... немам речи. Околина Партизановог стадиона, оне зграде из деведесетих близу ауто-пута.Тајни пролаз. Опасно, тужно и лепо. 

уторак, 12. мај 2020.

Куедо

1. Whisper Fate

Куеда сам открио први пут пре седам или осам година. Купила ме је једна његова ствар зато што је у себи садржала наду. Зове се "Whisper fate". Читава песма је некако умирујућа и топла, спот је јако успављујућ и опет топао, али има тај један део који сам увек изнова и изнова чекао да чујем баш због тога што ми је уливао наду. Од 01:52 креће тај део. То је нешто што сам ја прочитао у овим звуцима. Можда неко други не би, не знам. Како год, ја верујем да је ово нада, и срећан сам од помисли да нада може да се пренесе тако једноставно, електронски. Неко може да каже да је електроника безлична, али какве везе то има? Јесте безлично, нељудски и зато ми се само још више свиђа. Људи некако нису гаранција за било шта. Овај запис јесте. Једно време сам ово слушао непрестано. Смиривало ме је и уверљиво говорило да све што је било некако ишчезава, да долазе нове шансе. Неко ново време.





2. Slow knife

Ово бих издвојио као једну од три ствари за које ми је највише било драго што сам их открио у 2019. години, мада ово и није из 2019. године, већ из 2016. Не бих да одем на погрешну страну са асоцијацијама, али док ово слушам помислим на шкорпију као хороскопски знак. Скроз је некако крими. Могу да потпишем да би ово било идеално за позадину неког тужног извештаjа у црној хроници. Баш је некако опасно и тужно истовремено, мада је и топло. Зато ми је ова ствар толико чудна. Као да се шуња неко зло, а опет је тужна доста. Није као да слави зло, није ни као да слушалац доживљава опасност и осећа се угроженим, него више као да тужним оком мотри на сва та дешавања. Од 02:55 ритам се стишава. Од тог тренутка као да зјапи нека празна, помало страшна пећина, али није само страшна...  кроз њу прозвоне звуци неке топле туге. Не знам.




3. Постоји и још по нека ствар од Куеда која ми искочи на Јутјубу и свиди ми се, али не бих  да набрајам ништа што ми није оставило јачи утисак. Ова ствар ипак јесте. Страшно је мистична. Тера ме да замислим Сава Центар, пун људи. У великој сали је потпуни мрак и онда полако крену да се јављају плави и зелени ласери, или нека љубичаста светлосна мрежа. Као неко рађање.