Стварно не бих могао да се похвалим како се разумем у овај жанр. Штавише, из главе знам да набројим само три даб-техно ствари, али све три су стварно добре.
1. Ovatow - X - Dub
Ова ствар ми се највише свиђа од те три. У почетку иду неки шумови, све је потпуно неутрално, ритам монотон. Одјеци се понављају, ништа посебно. То је нешто што овек тешко да може стварно да воли, али постоје тренуци кад то може да се пусти. Рецимо, током вожње бајса или током учења, током неке врсте рада. Е, ко претрпи ту крајње неутралну и ненаметљиву фазу, осетиће такав талас енергије када се у целу причу укључи бас (01:44 - ...). Доста прикривена енергија одједном избија на видело. Можда је то оно што заправо и тражим у неким тренуцима - чекам да ми однекуд наиђе енергија, да се пробуди, да ме покрене, а све делује као да никад неће ни доћи и онда ипак дође. Пришуња се. Знам, некоме ће ово звучати као да му причам да не треба ништа да једе да би научио да цени хлеб као неку скромну храну, али дефинитивно ово није за људе који не знају да цене "мале ствари". Ствар сам открио кроз даб-техно микс ( Deep Dub Techno Mix - Don`t get lost! [FNL031] ) који сам ископао негде на Јутјубу.
2. Fluxion - Perfuse
Ово је прва даб-техно ствар коју сам заволео. Има томе већ десет година. Врло једноставна музика, хипнотишућа на неки леп начин. Како тече ствар само се неке ствари мало надограђују (од 03:15 креће нова "линија" нечега) и то је то. Потпуно ненаметљиво. Спори раст - нешто што улива оптимизам.
3. Ben Buitendijk - Promised land
Ова ствар је повод била да се ових дана уопште сетим колико волим овај жанр и колико не стижем да га волим. Јако мирна музика. Слично је минималу, али је много мање нападно, више је амбијентално и повучено. Један лик је рекао да је даб-техно пајдоманска музика, на њега је бачена клетва и завршио је у духовним писоарима - пазите шта причате.
Када сам открио ову ствар схватио сам да дефинитивино живим у неком свом свету, јер ово је толико добра ствар, има тако много прегледа, у том тренутку је већ три године била на Јутјубу, а ја нисам знао за њу. Спот је чудо. Почетни део песме није ништа посебно, али од тренутка (01:52) када се укључи у позадини неки бас, или шта је већ, ја буквално доживљавам као да ме преплављује полако нека чудна течност, како тонем у неки други свет. Као да се замрзавам у некој љубичастој или плавој боји. Имам осећај да у том тренутку могу миран да умрем. На тај умирујући бас затим се укључују неки пиштећи синтови (03:04) који ће, како рече неко у коментару, одсвирати звук наде. Нада или неки осећај као кад "Земљи пре времена" диносауруси пронађу ону долину. Хвала Ђики што ми је показала ову ствар.
2. Александра Радић - Живим у свом свету
Александра Радић постала је позната због ТВ Палма која је раније преносила њену верзију "Златне јабуке" од Ју Групе. Та песма је заправо прелепа и у оригиналу, али Александрина верзија је нешто посебно. Она има "шарм обичне девојке". То је нека атмосфера као кад се спусте сви стандарди, све буде некако просто и лепо. Скромно. Преко те њене обраде сам пронашао и "Живим у свом свету" на Јутјубу. Та песма је, такође, обрада групе Теруси. Тужњикаво је ово доста. Подсећа на атмосферу Мартикине песме "Toy soldiers". Тужна је, али опет подиже главу. Кад каже "За све треба снаге, за све..." па крене клавир (01:10 - 01:12) имам осећај као да су ти тонови неки локвањи преко којих човек треба лаганим кораком да стигне негде.
3. Kuedo - Slow knife
Око ове ствари бих можда био најсујетнији кад би ми неко рекао да му се не свиђа. Куедо сам скроз сам некако открио, не сећам се како. Открио сам га пре седам година отприлике. Много је добра ствар "Whisper fate". Њу сам открио и онда повремено преслушавао шта све избацује Куедо. Но, како су ме сабиле обавезе ретко кад стижем да то стварно преслушавам, као што и други људи не стижу да раде много тога што воле. Елем, ову ствар кад сам открио, у мени се оживео један свет. То је оно најлуђе. Као да од раније знам ту ствар. Неодољиво подсећа на неку пећину. На неки мрачан крај, на обалу Дунава у неком скроз завученом делу те реке. На ноћ, на гекона који се завукао и мирује. Додуше, звучи мало и крими, као да може да прати радњу неке црне хронике. Као да призива нешто што сам гледао на тевеу деведесетих као клинац. Светло зелених неонки испред неког ресторана. 02:52 - ... немам речи. Околина Партизановог стадиона, оне зграде из деведесетих близу ауто-пута.Тајни пролаз. Опасно, тужно и лепо.
