уторак, 22. децембар 2020.

Најбоље три ствари које сам открио 2020. године


Ове године се доста тога мотало по мојој глави због тога што је било ванредно стање током којег неких три месеца нисам радио. То је био можда и најлепши део мог живота, или свакако један од најлепших. Немам речи којима бих описао то блаженство. Пошто сам човек којем се пред очима изгубио један град, мада не само мени наравно, морам да кажем да сам уживао у слици Београда који није препун. Неки стравично идеолошки оптерећени људи једном су ми рекли да сам фашиста због тога што сам говорио о пренасељавању Београда. Не, није проблем насељавање, проблем је непланско насељавање чији је резултат један доста тензичан центар града у који сви гледају да што брже уђу и из њега нестану, а што је најгоре не могу ни то. Дакле, немам "р" од расизма заиста, али просто мислим да ће Београд оваквим темпом постати град у којем ће људи постати мука једни другима, уместо радост. Баш сам оно најискреније волео да сретнем пуно људи у прошлости на улици, али је атмосфера у Центру таква да се у њој никоме не бих јавио. Буквално ми је глупо да некоме кажем: "Е, ћао." и продужим даље. 

То није Београд какав ја знам. Мрзим тај трип ужурбаности, билборда, сирена, људи који негде јуре, не познају се. Грозим се тога. Центар који је некада био малчице прелазио Славију проширио се малтене до Цветкове пијаце. Атмосфера Центра је појела неколико крајева и ја то видим као пораз. Драже ми је било да видим улице које су чак и празне или у којима је тек понеко, него да гледам улице у којима су сви пролазници, у којима су хиљаде људи којима се не свиђа што су ту, него су ту силом. Знам, то је тешка тема, али кад видим ту гужву имам осећај да сам примио сто шамара, пошто ме то подсећа и на то колико смо ратова имали, и колико је фабрика пропало, и колико је села опустошено, и колико ми не умемо да на то одговоримо плански, већ увек некако стихијски, без дугорочне визије. 

СФРЈ је изградила планска предграђа као што су Коњарник, Церак, Јерковић, Бањица, Канарево, Миљаковац, Видиковац, Скојевско, Нови Београд, итд. Не знам колико смо ми данас укапирали важност тих пројеката. Колико се растерети Центар, то је боље за сам Центар. Дакле, треба улагати изван њега, помагати што је могуће свим другим крајевима, тј. пре свега другим градовима и селима, да би у крајњој линији и самом Центру Београда било добро. Но, питање је колико је људима уопште стало да размишљају тако "ексцентрично", тј. изоколно, сагледавајући шири контекст, стање целокупне државе, а колико им је, рекао бих, малограђански стало да се што пре некако препознају као Центар. Фуј. Ако се нечег гадим, тога се гадим. 

Елем, да се вратим на музику. 


1. Катарина Пејак - Killing the Blues (Robert Plant & Alison Krauss)


У том златном периоду нерада и давања слободног времена на неке прелепе ствари, до мене је долетео албум Катарине Пејак који уопште и није издат ове године и отворио ми је срце за блуз. Сматрам ову уметницу важном јер је у стању да људима приближи овај жанр, који иначе мени уопште није ни био близак, или драг. Штавише, гадили су ми се људи који то воле, јер су увек били негде уштогљени, буђави, као бајаги неки паклени рокери, неки прекаљени мудраци с цигаретама и томе слично. 

Елем, више њених ствари ми се свидело, па ми је проблем да издвојим једну. "Old pain" је доста тужна. Пуно ми је пута помогла да заспим. Има седативно дејство. "Moonlight rider" је, напротив, буквално као песма среће. Има сличну атмосферу као неке ствари Шанaје Твејн. (Опростите, моје додирне тачке с блузом своде се на најкомерцијалне варијанте тога.) Као кад човек вози кроз неке пустиње, негде изван града, неким прашњавим путевима. Баш је за вожњу. Звук гитаре од 03:03 до 03:07 је буквално као кад човек после дужег времена стиже нешто да оствари, стиже на неко одредиште до којег је дуго возио. Јако ми је симпатична и њена песма "With you", која на Јутјубу не постоји, али зато може да се пронађе на Саундклауду. Осим њених ауторских ствари, доста је лепо чути и њена извођења ствари других уметника. Рецимо, "Patience" од Ганса (Guns and Roses) или "Summer`s end" Џона Прајна (John Prine). Те две ствари су биле избачене на њеном Фејсу. Дакле, буквално ништа од тога не слушам, по први пут одслушам оригинале и питам се шта је она урадила тим песмама кад стварно звуче боље од оригинала. 

Углавном, доста њених ствари сам преслушао које ми се нису нешто свиделе посебно, оне које јесу сам споменуо, али када бих морао да издвојим једну по енергији, по степену наде и подстрека које буди у мени, онда би то било њено извођење "Killing the blues" заједно са Аном Протулипац и Славеном Љујићем. Божанствено. Као нека птица. Мислим на песму, на енергију којом одише. Буквално је дар знати за ово. Питам се шта сам добро у животу урадио да ми се врати на овај начин. 

Људи у нашем друштву могу лагано да кажу да воле хармонику, трубе, фрулу, реп, народну, гитаре, али ретко кад неко каже да воли клавир. То испада можда чак и мало фолирантски, јер је одмах асоцијација на клавир нека класична музика коју слуша ко? Међутим, фора је што стварно клавир може тако да дигне човека да је то страшно. Толико је дирљив. Као да може да пипне човекову тугу, да га човек погледа онако чудно у фазону "Па ти то умеш?" и да затим ту тугу некако развеје, разгали човеково срце и изведе га из тога. 

Не знам зашто, али док слушам овај део од 02:16 ја доживљавам сцену како неки лик и риба седе у башти ресторана "Липов лад" на Лиону, док је била она "југословенска" поставка столица, столова, распуклог бетона и жардињера пуних заливене земље, дешава се распад те туге некако док се гледају, полако крећу да се нађу у близини с неким јако драгим људима. Као да су туговали, не схватајући да су толико близу нечег лепог, па онда када су то схватили чак су се и постидели што су били тужни. Ово није чак ни срећа, не бих то тако назвао. Више и као младост, покрет, снага, достојанство, победа. Све то, али некако лепо и ненападно. Полетно, цветно. Најјачи део је од 02:40 до 02:57, али то треба гледати као део тактичног полета који креће од 02:16. 


2. Минилинија - Диван свет

Јако речита песма, јако пријатна за слушање, невероватно јасна. Може и да се пушта у клубовима, може да се врти по тевеу, може да се слуша "у соби" и у колима. Не разумем како ово нема бар милион прегледа. Све оно што сам написао горе о променама које Београд доживљава последњих тридесетак година сажето је у тексту ове песме. Кроз њу буквално видим самог себе. Од истих царева препоручио бих и "Све што хоћу да знам" (обрада Идола). 



3. Блажена

Појање блажена саставни је део православних литургија. Знао сам ту мелодију и раније, али тек сам ове године схватио како се то зове. Не знам колико неко некоме може да приближи то, јер је одлазак у Цркву нешто посебно, а звук блажена још посебнији. Укратко, ако би човек тражио уточиште и охрабрење, по мом неком доживљају, највише ће га пронаћи током слушања ове мелодије. Ја немам речи. Буквално као да одједном долази нешто што људи подсвесно слуте, подсвесно траже, "одавно знају" и онда одједном то сусрећу. Та мелодија груне као... као кад бисмо сви сад били у неком отужном ходнику, у тунелу који не знамо више ни где иде, а онда одједном се проломи као нека велика, необјашњива радост. 

Ставићу три линка за исту ту мелодију. 

А. Овде се чује само тај најлепши део. 




Б. Овде је забележено доста више, али мислим да се све то заједно заправо зову "Блажена". Од 03:43 почиње тај мелодијски најлепши део који сам горе пробао да опишем. 



В. Овде се тај најлепши део чује од 02:20. Буквално сија радост кроз ту мелодију. Кад каже "радујте сја и веселите сја" - буквално је као неки извор радости.