Не бих да је препричавам, само ћу да оставим линк ка страници где је све већ објашњено:
ОБНАВЉА СЕ КАО У ОРЛА МЛАДОСТ МОЈА (Псалам 102 , стих 5) | Манастир Ћелије (manastircelije.com)
Бас у овој песми мене најискреније подсећа на оне видео-снимке природних непогода, кад одједном са хоризонта долази велики талас, али баш велики талас, огроман талас, који прети да ће све да нас смрви. Значи, потоп.
Басом и почиње песма. Песму стварно не памтим нешто због текста, већ баш због баса. Од 02:35 долази до изражаја бас баш доста, од 03:07 иде једна "слана" солажа од које бас опет остаје у другом плану, од 03:38 ритам скроз посустаје, понавља се "Аеродром", баса уопште нема, а онда се поново убацује таман када креће и ритам (03:57) и онда баш зато што га није било некако је још упечатљивији до самог краја.
Мислим да је ово трећи пут како покушавам да напишем нешто о овом бенду, али сваки пут се распишем и сам не могу да похватам шта сам све написао и онда одустанем.
Препоручио бих пар песама и кратко бих рекао због чега ми се која песма свиђа, ако то уопште има смисла објашњавати. Свака може да буде велики залогај, па ће бити ту успут и мало воде.
АНАРХИЈА У КПСС
"Анархија у КПСС", тј. у Комунистичкој Партији Совјетског Савеза. Тако се зове песма.
Ја ту песму волим јер није песимистична, а дотиче се једне ужасне теме која је овако или онако утицала на животе свих нас. Има баш јаку енергију, а озбиљна је, тиче се страшних ствари.
Немојте одмах да је пустите, него прво прочитајте, па ћете онда боље видети њену вредност. Што вам текст буде био одвратнији, песма ће бити боља.
Немојте.
Песме Звонцекове биљежнице имају крајње чудне називе, некада можда и потпуно лупљене, тј. неповезане са текстом, али ја их, ето, волим и ти називи ми не сметају. Песма ми је јако блиска срцу из тог разлога што ми призива неке слике за које сам овако можда у прилици да заборавим.
Наравно да нигде не пише да је песма о распаду СФРЈ, али она јесте сигурно о томе.
Просто је и настала у то неко време када смо сви, било да смо живели непосредно у ратном подручју или не, били захваћени атмосфером рата.
Није то само ужасно дешавање у смислу морбидности, гадости, разних болесних ствари које су се десиле. Оне се, заправо, дешавају и данас веома редовно само не тако груписано, не са тим бојама, већ међу разним људима. О томе нас медији чак можда и одушевљено обавештавају, јер су и они болесни.
Дакле, осим тих морбидних ствари, разбијање СФРЈ је било страшно и 1. због разочарења у снагу те државе и 2. због осећања неизвесности након њеног краја.
Људи су одгајани у духу братства и јединства, имали су најдужи период без рата вероватно икада на Балкану, социјално су били осигурани, имали су прилику да се образују бесплатно, али чак и да није било свега тога, некако су расли у уверењу да им је држава стамена.
Испоставило се да није.
Испоставило се да је стамена била неко време, да је то резултат интереса страних сила пре свега и да се распала када је тај интерес престао да постоји. Ветар је одувао. То је много болно.
Испаравају илузије за које људи нису веровали да су илузије. Онолики бетон, онолика плански изграђена насеља, више нису деловали тако чврсто.
Владимир Путин једном је рекао да му је најтужнији дан у животу био распад СССР-а, али да не би волео да се та држава икад створи поново. Исто тако бих нешто рекао и ја за СФРЈ.
Превише би било глупо након свега што се десило и помислити на такву једну државу.
Е, сад. Какве то све има везе са овом песмом?
Баш зато и волим ову песму - тема је никад гора, а енергија стварно солидна, поготово с обзиром на тему коју обрађује.
Ми рођени 1987. године затекли смо као једне од првих призора на телевизији пребројавање лешева. Ми смо се освестили са неких четири, пет година и затекли то. До првог основне смо већ имали стомак много јачи од претходних генерација.
Нама је почињао живот на лешу илузија претходних генерација. Након тих призора које смо као мали гледали на телевизији или их гледали у својој близини, нама су овако неке сцене биле можда не баш као рекламе на тевеу, али тог типа нека ладовина и забава. "Е, овај се замало саплео на гомилу песка...".
Ова песма је мени посебна јер хвата отприлике те две генерације на неки начин.
Присутно је жаљење, карактеристично за оне баш старије (што је природно јер их је СФРЈ више докачила), али има и хаотичну, револтирану, па и фајтерску енергију, много више карактеристичну за пост-југословенско време.
Текст је ближи старијима, а енергија млађима. Увеличаћу делове текста који су страшно упечатљиви:
Гледао сам синоћ страже око тебе,
тражио реку - нисам мог`о прећи,
правио круг око твоје главе,
клањао се Богу који тебе воли.
Кише су прале крв са улица,
људе су бројали и бацали на под,
реке су носиле срушене мостове,
гвожђе севало и кости ломиле.
Остаћу ту,
остаћу,
остаћу заувек ту.
Дуго је ишао воз у ноћ,
док је неко свирао блуз,
људи су певали последњу песму
- само за њу, само за њу.
Сећам се вечери,
сећам се пића
и суза на лицу твом:
живот се гасио, гасио се дан
- остаде само: "No passaran!"
Сад можете да је пустите, па провалите и сами колико песма заправо није песимистична по енергији - што је најважније! - а по тексту је страшна.
Као награда за све који су издржали до овог дела текста, ево бесплатно још једна јако добра појава са наших простора:
CAMARO KIDS!
(са истог канала на YT)
Има људи који мисле да не постоје квалитетне радио станице код нас, а ја бих пре рекао да људи нису довољно спремни да се отворе за другачију врсту квалитета. Не нуди радио ни мени музику коју иначе слушам, али далеко од тога да нема квалитет.
Неколико година ме је прогонила једна слика. То је јако депресивна слика. То је слика једног мушкарца, проћелавог, у тренерци, у неком стану који има прозор ка западу. Залази Сунце, он седи са нека два млађа човека. Има неки надмен став, као да је скроз у праву, као да је увек у позицији старијег. Делује као да зрачи самопоуздањем, а у ствари је само набеђен.
Нисам никад знао шта значи тај израз, али сам научио с муком шта то значи. Један другар ме је страшно нервирао својим понашањем и то месецима. Нисам знао како да назовем његово понашање. Та мука је била попут одређене празнине. Тражио сам реч и тражио. Не сећам се више ни како сам је препознао као праву. То је јако ружан израз. Односи се на упорно инсистирање на нечему, на одбијање сусрета с чињеницама. Упорно лагање себе у вези са нечим. Скопчано је са прецењивањем себе, јер просто човек треба да верује како је он јачи од не знам чега све и да он може да неком упорном сугестијом измени стварност.
Тај старији лик што нешто дроби поред прозора док залази Сунце управо је годинама некако лагао себе. Негде сам прочитао да „кад је човек горд, само Бог може да му помогне“. Буквално, ниједан живи човек није у конкуренцији, јер је он најбољи и нико други не може да га преусмери. Не може да прими било чији савет.
Е, сад, постоји једна појава код заласка Сунца, која мени, рецимо, није промакла. Гледао сам га пуно пута, фотографисао, итд. Постепено залази и све се чини као један ток. Као да иде глатко и континуирано. Међутим, у једном тренутку као да брже падне. Не падне брже стварно, него се створи такав утисак. Као да се успавамо док гледамо тај залазак и онда одједном приметимо да се брже померило.
Наравно, страшно може то да буде потресно ако човек то посматра као неки ток живота, тј. старења. Тај човек, тако набеђен, само је окренуо главу ка заласку и одједном као да је схватио гомилу лоших ствари, тј. увидео своју грешку. Баш кад је Сунце тако нагло опало.
Нико му ништа није рекао, он је сам у тренутку то схватио. Као да није имао где. Једном је морао да се погледа у очи. Док год је све клизило није било шансе да се тако погледа. Као да га је тај мали, али нагли пад Сунца дрмнуо.
Не да га је дрмнуо него се он испекао од кајања у тих пар тренутака. Као да му је спржен вид. Као да су све илузије кренуле да испаравају, а до тада су биле тако моћне одбране од света.
Та слика ме је прогонила буквално. Мало-мало ми се јављала у свести. Као да ми је поручивала нешто. Требало ми је времена и да схватим шта ми поручује, тј. да на неки начин грешим, а требало ми је времена и да схватим у чему то грешим.
Тај човек је дефинитивно био издржљив, упоран, на неки начин и дисциплинован. Мислим да је зато био у тренерци, пошто мене то асоцира на спорт и ред. Само је био погрешно усмерен, а није остављао могућност да можда греши. Све је ставио на тај један пут. Окоштао је у томе, потпуно се заглавио.
Е, сад. Он одлази из тог стана, креће једном бочном улицом у односу на главну у којој је та зграда. Залама надесно, улази у једну кафану. Решава да попије пар пића како би... е, то већ не знам ни да опишем. Екстремно депресивна сцена. Постоји једна сцена из „Бољег живота“ кад се разводе син од Шер Лује и жена коју глуми Лидија Вукићевић. Заборавио сам како се зову ти ликови у серији. Он тако седне у кафану да пије, а иначе ни не пије. Исто тако је ужасно депресивна сцена из серије „Пријатељи“ кад раскину Рејчел и онај лик. Сад сам заборавио како се зове. Кад седне онако сам на кауч и загледа се.
У том смору најгорем на свету, овај лик, човек који се каје због нечег, сети се одједном кроз сву ту маглу: „Јао, знам где сам погрешио.“ Онда кад се коначно сети те грешке, уједно се сети неке коврџаве девојке. Тако сам ја то замишљао нехотице. Кажем, прогонила ме је та слика.
Да будем најискренији, мене је прогонила слика тог задртог, набеђеног лика много пута, а тај „крај филма“ где се он нејасно сећа неке коврџаве девојке ми је сваки пут измицао. Сто пута би ми падало на памет како он силази из те зграде и одлази бочном улицом, али ми никад није било јасно где он то хода.
Тек сам једном одсањао тај део где сам коначно добио „решење“, тј. крај приче с том коврџавом девојком. Онда сам тек почео да размишљам шта то значи.
То може да значи свашта, али ја сам то протумачио у смислу да је он требало одавно да се преусмери, да буде мало „коврџавији“ у неким размишљањима. Коврџава коса је пуна кривих линија, разних смерова, буквално је неухватљива. Распаљује машту. Мислим да је појава те коврџаве косе скопчана с уласком тог човека у бочну улицу. Та мала улица је бочна у односу на главну. Све то заједно сам протумачио у смислу да је он схватио да му је раније недостајала нека флексибилност, машта, свест о другим могућностима.
На крају сам схватио да је све то неки мој уврнути механизам упозорења.
Просто је то значило да нешто треба да престанем да радим и СКРЕНЕМ сам себи пажњу на нешто што није на главном путу, није очекивано, није „школски“.
Дуго ми је требало да схватим шта је то, јер ми је из неког разлога било тешко да то препознам.
Како год, од тада ми свака појава коврџаве девојке нешто значи, тј. подсећа ме на неке разне животне могућности и радује ме.
Ето, ако људи могу да беже од црне мачке, могу ја да се обрадујем дубински сваки пут кад видим коврџаву косу. Сваки пут.
Будимо коврџави у размишљањима.
