Неколико година ме је прогонила једна слика. То је јако депресивна слика. То је слика једног мушкарца, проћелавог, у тренерци, у неком стану који има прозор ка западу. Залази Сунце, он седи са нека два млађа човека. Има неки надмен став, као да је скроз у праву, као да је увек у позицији старијег. Делује као да зрачи самопоуздањем, а у ствари је само набеђен.
Нисам никад знао шта значи тај израз, али сам научио с муком шта то значи. Један другар ме је страшно нервирао својим понашањем и то месецима. Нисам знао како да назовем његово понашање. Та мука је била попут одређене празнине. Тражио сам реч и тражио. Не сећам се више ни како сам је препознао као праву. То је јако ружан израз. Односи се на упорно инсистирање на нечему, на одбијање сусрета с чињеницама. Упорно лагање себе у вези са нечим. Скопчано је са прецењивањем себе, јер просто човек треба да верује како је он јачи од не знам чега све и да он може да неком упорном сугестијом измени стварност.
Тај старији лик што нешто дроби поред прозора док залази Сунце управо је годинама некако лагао себе. Негде сам прочитао да „кад је човек горд, само Бог може да му помогне“. Буквално, ниједан живи човек није у конкуренцији, јер је он најбољи и нико други не може да га преусмери. Не може да прими било чији савет.
Е, сад, постоји једна појава код заласка Сунца, која мени, рецимо, није промакла. Гледао сам га пуно пута, фотографисао, итд. Постепено залази и све се чини као један ток. Као да иде глатко и континуирано. Међутим, у једном тренутку као да брже падне. Не падне брже стварно, него се створи такав утисак. Као да се успавамо док гледамо тај залазак и онда одједном приметимо да се брже померило.
Наравно, страшно може то да буде потресно ако човек то посматра као неки ток живота, тј. старења. Тај човек, тако набеђен, само је окренуо главу ка заласку и одједном као да је схватио гомилу лоших ствари, тј. увидео своју грешку. Баш кад је Сунце тако нагло опало.
Нико му ништа није рекао, он је сам у тренутку то схватио. Као да није имао где. Једном је морао да се погледа у очи. Док год је све клизило није било шансе да се тако погледа. Као да га је тај мали, али нагли пад Сунца дрмнуо.
Не да га је дрмнуо него се он испекао од кајања у тих пар тренутака. Као да му је спржен вид. Као да су све илузије кренуле да испаравају, а до тада су биле тако моћне одбране од света.
Та слика ме је прогонила буквално. Мало-мало ми се јављала у свести. Као да ми је поручивала нешто. Требало ми је времена и да схватим шта ми поручује, тј. да на неки начин грешим, а требало ми је времена и да схватим у чему то грешим.
Тај човек је дефинитивно био издржљив, упоран, на неки начин и дисциплинован. Мислим да је зато био у тренерци, пошто мене то асоцира на спорт и ред. Само је био погрешно усмерен, а није остављао могућност да можда греши. Све је ставио на тај један пут. Окоштао је у томе, потпуно се заглавио.
Е, сад. Он одлази из тог стана, креће једном бочном улицом у односу на главну у којој је та зграда. Залама надесно, улази у једну кафану. Решава да попије пар пића како би... е, то већ не знам ни да опишем. Екстремно депресивна сцена. Постоји једна сцена из „Бољег живота“ кад се разводе син од Шер Лује и жена коју глуми Лидија Вукићевић. Заборавио сам како се зову ти ликови у серији. Он тако седне у кафану да пије, а иначе ни не пије. Исто тако је ужасно депресивна сцена из серије „Пријатељи“ кад раскину Рејчел и онај лик. Сад сам заборавио како се зове. Кад седне онако сам на кауч и загледа се.
У том смору најгорем на свету, овај лик, човек који се каје због нечег, сети се одједном кроз сву ту маглу: „Јао, знам где сам погрешио.“ Онда кад се коначно сети те грешке, уједно се сети неке коврџаве девојке. Тако сам ја то замишљао нехотице. Кажем, прогонила ме је та слика.
Да будем најискренији, мене је прогонила слика тог задртог, набеђеног лика много пута, а тај „крај филма“ где се он нејасно сећа неке коврџаве девојке ми је сваки пут измицао. Сто пута би ми падало на памет како он силази из те зграде и одлази бочном улицом, али ми никад није било јасно где он то хода.
Тек сам једном одсањао тај део где сам коначно добио „решење“, тј. крај приче с том коврџавом девојком. Онда сам тек почео да размишљам шта то значи.
То може да значи свашта, али ја сам то протумачио у смислу да је он требало одавно да се преусмери, да буде мало „коврџавији“ у неким размишљањима. Коврџава коса је пуна кривих линија, разних смерова, буквално је неухватљива. Распаљује машту. Мислим да је појава те коврџаве косе скопчана с уласком тог човека у бочну улицу. Та мала улица је бочна у односу на главну. Све то заједно сам протумачио у смислу да је он схватио да му је раније недостајала нека флексибилност, машта, свест о другим могућностима.
На крају сам схватио да је све то неки мој уврнути механизам упозорења.
Просто је то значило да нешто треба да престанем да радим и СКРЕНЕМ сам себи пажњу на нешто што није на главном путу, није очекивано, није „школски“.
Дуго ми је требало да схватим шта је то, јер ми је из неког разлога било тешко да то препознам.
Како год, од тада ми свака појава коврџаве девојке нешто значи, тј. подсећа ме на неке разне животне могућности и радује ме.
Ето, ако људи могу да беже од црне мачке, могу ја да се обрадујем дубински сваки пут кад видим коврџаву косу. Сваки пут.
Будимо коврџави у размишљањима.
