Има људи који мисле да не постоје квалитетне радио станице код нас, а ја бих пре рекао да људи нису довољно спремни да се отворе за другачију врсту квалитета. Не нуди радио ни мени музику коју иначе слушам, али далеко од тога да нема квалитет.
Станице које су ме највише пута обрадовале су РТБ2, 202 и Студио Б. Открију ми нешто за шта ја нисам знао да постоји. Образују ме на неки начин. Рецимо, ово је емисија која се емитује сваке недеље на РТБ2 од 18:00. Зове се Неонска дуга, а води је Жикица Симић.
У њој сам чуо за прелепу ствар "Darling Be Home Soon" (The Lovin' Spoonful). Исто тако, чуо сам и једну много добру верзију "Тихо ноћи" (Jazz Orkestar RTB), као и "Amazing Grace" Фејата Сејдића. То су неке ствари које сам баш упамтио, али има их иначе доста. Просто је немогуће да неко прави преглед музике из прошлости и да ту све буде лоше, јер се са временске дистанце лакше и пробере квалитет.
01:57 - 02:15 (ненормалан инструментал)
Осим наведених станица, умеју да обрадују TDI, Носталгија и Каролина, али мислим да се ту врте ствари које нису толико непознате да бих томе придавао значај. Не кажем да су лоше "This girl" (Kungs), "Lordly" (Feder) или "Best Friend" (Sofi Tukker), али то је музика коју мање-више сви морају да чују.
Верзија "Тихо ноћи" коју сам навео има 913 прегледа на Јутјубу, док "Best Friend" има 41 милион, "Lordly" 116 милиона, а "This girl" 432 милиона прегледа.
Популарност убија. Мени је "What a feeling" (Irene Cara) била можда и омиљена песма, али сам је толико пута чуо у животу да ми се огадила. Све се троши ако се редовно користи.
Имам носталгију за периодом с краја деведесетих и почетка двехиљадитих када је било пуно дивљих станица. Сећам се, једна станица је пуштала само тренс. Две су биле ромске. Једна је вртела буквално истих двадесет српских родољубивих и четничких песама, ма буквално свега је било на шта човек може да помисли.
Па онда СКЦ радио? Другар и ја се ту нешто шуњали као клинци око СКЦ-а, буквално као неке скитнице. Имали смо четрнаест година, или чак и тринаест. Ушли смо у башту СКЦ-а, залутали у њихов радио и онда нас они наватали да читамо програм за наредну седмицу. :) Толико су били спонтани и неуштогљени. Као: "Е, дај ова два клинца овамо..."
Притом, у то време је испред СКЦ-а био прави мали музички бувљак. Продавале су се касете, це-де-ови (ваљда се тако пише), ем-пе-три (ваљда се тако пише) дискови и плоче, исто као што се од Лиона до Депоа продавало буквално све. Мање је било кола на улици, људи су се више шетали и запричавали. Ништа се није куповало онлајн, не сећам се ниједног тржног центра да су га људи посећивали осим Депоа касније.
Иначе, окидач за целу ову причу добио сам синоћ док сам у Миријеву паркирао ауто у пола ноћи да нешто запишем у тефтеру (турска реч, иначе). Пустим радио реда ради и креће ова ствар. Иначе бр. 2, као што не разумем да неко пљује домаће радио станице, не разумем ни људе који не воле Миријево. То је град у граду. Има неки мирис Италије, Пекама из "Мућки", а подсећа ме и на Југ Србије.
Нема коментара:
Постави коментар