Доставе 1

 Радити као достављач није нимало једноставно
ако имате моћ запажања
и детаљи вам одвлаче пажњу. 
Рецимо, ова зграда у Османа Ђикића. 
Погледам је и осетим благу жеђ. 
Видим на првом спрату зеленило, 

али као да се мучи. 
Не видим да је заживело пролеће. 
Сада је фебруар и унапред ме боли

што ће зид остати прљав и чађав,

тмурно сив, 
што ће металне ограде

и мердевине остати неофарбане, 

што нема више зеленила

као на првом спрату. 

Живео сам због посла

једно време у Кондиној. 
Никад нећу заборавити ту штроку. 

Тај ружни осећај кад знам
да не могу да узмем
машину за прање бетона
и да једноставно сперем

онај ужас. 
Не, ја морам некога да питам,
па да тај неко некога пита
у савету станара, 

па да они виде нека овлашћења...
Стварно ми се не свиђа
на шта личи Центар Београда. 
Превише штроке и загађења, 

не осећам да се људима живи. 

Онда се озарим кад видим
како је прелепо украшена

унутрашњост једне зграде у Воје Вељковића
на Звездари, близу Устаничке. 
Нисам загледао ко је аутор, 

али реч је о низу слика. 
Видим да су искључиво жене
и да су све представљене као Свете. 
Бар тако претпостављам јер имају ореоле. 

Пекара на углу Таковске и Драже Павловића. 
Искрено, мени је овај ентеријер уметничко дело. 
Топлину ове пекаре осетио сам на 20 метара. 
Купио сам питу са зељем или тако нешто, 

било је пред затварањем. 
Страшно ми се свиђа та атмосфера. 
Вечерња светлост, топле боје, 
љубазна госпођа ради унутра...

Онда, да, некад ми асоцијације
оду на неку икс-ипсилон страну. 
Типа, не могу да верујем какви смо ми људи. 
Сваког дана поред овога пролази ко зна колико нас. 
Да се свађамо око политике, 
ко је за студенте, ко није, итд. 
то можемо по цео дан. 
Међутим, иако је скоро четири месеца
пакао свуда око нас због тих протеста,
ретко ко размишља
како да се сама ствар више не понови. 
Волео бих да проверим да ли је ико звао 11011
да пријави ово. 
Ја да зовем, што ја да зовем?
Ковачева, Учитељско насеље. 

Симпатично.
Код пицерије Сејнт на Звездари.

Беж боја. 
Не могу да кажем да имам омиљену боју, 
али беж боја ми је једна од најлепших.
Преко пута Храма Светог Кнеза Лазара на Звездари. 
Кад погледам овај кадар имам осећај
као да сам на мору. 

Потресно ми је кад видим графите 
са толико покојних људи, 
најискреније ми је то постало одвратно. 
Зато што сами ти графити 
показују која количина младих људи одлази.

Пекара у 21. блоку. 
Не улази ми у главу зашто је неко
направио књиге са називима пецива. 

Партизанов стадион. 
Као клинац сам ишао на утакмице овог клуба
доста редовно, 
сад ми је то страшно далеко. 
Прођем поред тог места
као да ми је друга кућа, 
имам неки питом осећај кад сам ту, 
подсети ме на све што ми је тај клуб значио, 
али ја у данашњици не видим
скоро ништа занимљиво 
у професионалном фудбалу. 
Стварно ми је то досадно
и поражавајуће.

Ово је било у некој згради, 
али не могу да се сетим у којој. 
У тренутку помислим 
како је исламска вера
(због забране 
представљања Божијег лика)
развијала овакву 
ликовну уметност. 

Буквално не бих ни знао да ово занимање постоји. 
Димитријала. 

Грузијска храна у Гаврила Принципа. 
Нисам пробао, али ме је привукло. 

Немањина 4. 
Мислим да треба да се направи монографија
у којој ће бити обрађен
дизајн београдских роштиља. 
Значи, колико је то одвратан жанр,
а овде још ове златне табле. 

Е, ово ме подсећа кад сам био мали, 
али нисам могао одмах да се сетим зашто. 
Моја основна школа је била
НХ Синиша Николајевић 
на Црвеном Крсту. 
Памтим како је негде у холу 
те школе био овако неки прозор и доста биљки. 
Социјалистички рај. 
Сива зграда, али унутра буде зеленило. 
У фазону нека егзотична биљка из Африке, 
ми подржавамо Несврстане. 

Грчки ресторан на Сењаку. 

Угаона лајсна за гипс. 
Буде ми жао кад се не одржава. 
Јадна зграда. 
Стари Грци су веровали да су све ствари живе.
Хилозоизам. 
Значи, ово је као да крвари некоме нога.  

Посни сендвич са авокадом. 
Искрено, убеђен сам био да је то птица.

Чобанов одмор у Војводе Шупљикца. 
Лепиња са печењем, кајмаком и купусом. 
Кад погледам, српска брза храна
се свела на пљескавице, 
а заиста је избор много, много шири од тога. 

Ако у нечему треба бити алтернативан, 
то је исхрана. 
Страшно је да се све своди на роштиљ. 
Баш много боље може да се развије
домаћа брза храна. 

Продавница Срби за Србе у Деспота Стефана. 
Каиш је најјачи, 
а и многе друге ствари. 
Имају и дечији програм. 

Не могу да побегнем од тога
да волим овакве призоре. 
Једноставно обожавам
недовршене зграде. 
Не знам шта то говори о мени, 
али испада да волим руину.  

Завлачење ове табле 
као да је део јеловника...

База у Цетињској. 
Нисам се удубљивао у програм овог клуба, 
али сам најискреније одушевљен овим ентеријером. 
Одушевљен. 
Толико је природно и готивно,
освежавајуће. 
Неко је тачно искосио тај ћилим
како се и спушта низ степенице. 
Потпуно уклопљено.
Много јак контраст са малтером. 
Шарено и сиво, 
питомо и грубо. 
Од самог уласка 
имам неки домаћински осећај, 
а с обзиром да се локал налази
у срцу "урбаности" (шта год то значило)
некако још боље легне. 

Лаганица, нема гелендера
у некој згради. 

Крижанићева. 
Страшно стрма улица, 
не знам колико се то види на фотографији. 
Давно сам провалио да вршњаци из овог краја
другачије ходају. 
Сваки њихов корак
има много више дизања колена
чак и на равном,
јер су тако навикли због узбрдица. 

Графит мом покојном другу и комшији

у Малом Мокром Лугу. 
Далибор Миленковић Дача. 
Триста асоцијација. 

Кафић, или тако нешто, 
на Аутокоманди. 
Несхватљиво глуп фонт, 
као да пише "Спора". 

Омиљено место за излазак
и најбоља екипа за провод.