у превозу: Доставе 2

Зграда на углу Симе Игуманова и Максима Горког.
Још једна зграда која одише социјализмом.
Настала у време једнопартијског система у СФРЈ.
Како је тада држава била јака и
организовала читав друштвени живот,
некако и ове зграде са њиховим становима
данас делују као неке "канцеларије"
људи из тог времена.
Као да им је држава то дала,
па су њихови станови и животи државни.
Као да су људи чак и у својој приватности
део неког државног пројекта.

Уз светло које долази кроз прозор,
уз можда неку зелену биљку у вази,
ентеријери тих станова могу да
делују заиста свеже и ведро,
малтене идилично.
У таквом стану можда је најлепше
бавити се геометријом
или архитектуром,
јер саме те зграде
јесте некад неко негде
нацртао
и онда испада
да се зграда рађа у згради,
тј. испада као да је зграда трудна.

Улица Деспота Стефана, број 86. или тако нешто.
Не знам ни како бих описао овај поглед.

Такође су зграде из социјализма,
али не делују нимало идилично.
Не делују као место где бих чекао Судњи дан.
Толико су ружне и одвратне,
али има ту једна добра ствар.
У пролазу код ових зграда
баш због те мрачне атмосфере
делује ми као да људи могу да
предахну од једног другог пакла,
а то је пакао неонских реклама
и билборда.
Мислим да на том месту
људи могу лакше да се повере
једни другима, да се отворе
и да делују некако обично.
Зграде као зграде
одишу атмосфером из песме
Армагедон.

Зетска улица.
Она повезује Цетињску и Скадарску.
Поприлично непозната зграда,
па због лепе, плаве боје
делује као неки тајни драгуљ.

Зетска.
Ова слика можда никоме
не би деловала занимљиво,
јер реално и није неки кадар,
нити је зумирано то што је битно.
Па, опет,
на њој се налази нешто
што стварно много волим
и што ме враћа у детињство.
Тешко ми је да кажем шта је то,
имам утисак да треба да шапнем
некоме у основној школи
ко ми је тајна симпатија.
Не могу.
Њена боја вуче на
флуоресцентно зелену,
јако је нежна,
али не примећују је сви.

Ја сам је заволео као дете
у неком парку између зграда,
где је све било прљаво,
било је шприцева и реално гована.
У том окружењу је била стварно мис.

Лесновска на Карабурми.
Обожавам овакве "блатњаве"
кућерке и никад их не бих рушио.
Делује ми савршено питомо,
па чак можда и бајковито.

Из пар гледања
не могу да пронађем врата
ових објеката.

Можда најхрабрија ствар
у вези са овим зградама
је размак који постоји између њих.
Не само што су високе,
него што остављају огроман простор.
Не делују као да сметају небу.

Пружају леп осећај, мени макар.
Нису збијене.

Изградило их је
ГП Рад.

Држава на тржишту рада.

Новопазарска на Врачару.
Пример улице без дрвећа.
Као неки ходник.
Прозор с погледом на прозор.
Да се ја питам,
затворио бих ту улицу за аутомобиле,
направио бих пешачку зону
без паркинга
и посадио дрвеће по средини,
мада овде не знам
ни да ли има услова
за фотосинтезу.

Замишљам како нпр.
код овог контејнера
креће подземни пролаз за аутомобиле
и избија нпр.
код ОФК-иног стадиона,
а надземна улица
личи нпр. на Мишарску.

Не могу да се сетим где је био овај лифт,
а не знам ни како бих га прокоментарисао.

Тротоар у Борислава Пекића.
Разумем да је неко ставио ове банкине
зато што су се људи паркирали
тачно на прозор некоме ко живи
у сутерену,
па могу да замислим колико је то ужасно,
поготово кад неко пали аутомобил,
а човек унутра спава,
али ми је свеједно смешно
што сад између тих банкина
и зграде може да прође
само мачка.

У истој улици.
Прво сам мислио да је антикварница,
одушевио сам се како им изгледа "излог".
Готово као нека изложба.

Међутим, није антикварница,
већ продавница рамова.
Најискреније сам и одушевљен,
а и запањен,
јер ови људи уопште немају Инстаграм,
сајт, или било шта слично.
Када сам их питао зашто је то тако
рекли су да су они били преко пута 50 година.
Ваљда због тога мисле да сад сви знају за њих,
или шта год,
нека остане пословна тајна.
Само мислим да треба још тајније.
Што би неко знао за твој посао?

Морао сам да чекам у Војводе Степе 118.
да заврше са припремом хране,
па сам им ишкљоцао ентеријер.
Осетио сам пролеће док сам био унутра.
"Кош Лаунџ".

Индијски ресторан на врху Руске улице на Сењаку.
Исто сам се смарао док сам чекао храну,
па ми се свидела ова велика тераса
што гледа ка Руској.
Лепо је зато што
не постоји улаз у ресторан

са те стране где је тераса.
Људи могу да се изолују.
Најискреније ми није јасно
зашто неки ресторани
организују простор тако да
им нпр. достављачи са торбама
улазе кроз цео ресторан
да би узели доставе.
Мислим да људи не једу у ресторанима
само зато што су гладни,
него зато да би се и мало склонили од свега,
а достављачи су део тог свега.

На Лекином брду има пар зграда
са овако великим бројевима.

Доживљавам готово мистичка искуства
кад видим било какву вечерњу светлост,
али ово сам морао да сликам.
Као да се одржава неки тајни,
масонски састанак.
Крушевачка на Лекином.

Један од ретких ентеријера у Београду на води
који личе на нешто.
Већином изгледају
јако испразно, безлично,
стерилно и корпоративно.

Нови Београд.
Милутина Миланковића 7ђ.
Прелепа зграда.

Полица у неком кафићу.

Јако симпатична продавница
грчких црквених
и помало прехрамбених производа.
Препоручио бих свакоме ко има чуло мириса
да само уђе унутра.
Очаравајуће.
Локација је најружнија могућа:
окретница бусева на Зелењаку.
У Југ Богдановој,
кад се иде низбрдо са леве стране.

Нека зграда преко пута Сајма.
Немам речи.

Исто код Сајма.

Преко пута Сајма такође.
Стубови моста сакривају
читаво једно ругло које се развлачи годинама.

Мислим да је у Косовској.
Одушевио сам се што постоји
мурал који виде буквално
само људи који живе у тој згради
и нико више.

ТЦ Галерија.

На почетку улице Господара Вучића.

Замишљам да се овде направи неки леп парк.

Кад би Орбит био зграда.
Троугао Политове,
Војводе Хрвоја
и Михаила Гавриловића.

БГД на води.

Жарково.
Део града где је залазак Сунца
можда најдоступнији.
Спасовданска.

Трговачка, Жарково.

Вождове капије.

Колико је лепо
и малтене луксузно постало
видети оволико празног простора
у градској средини.
Нови Београд је за Врачар
стална изложба архитектуре.
Не знам шта је тачно ова зграда
по својој сврси.
Први основни суд,
сад сам проверио.
Недеља је била.

Што би рекао Здравко Чолић
у песми "Довиђења":
"...не да време
ни да осетиш празнину...".
У тој песми је, иначе,
Беби Дол дала пратеће вокале.
Нема спот,
није ни позната песма,
али је страшно топла и дирљива.