Начин на који ћу појмити свакодневницу битно је другачији откако користимо друштвене мреже, откако постоји Јутјуб, откако постоје Вајбер, Скајп, Телеграм, итд. Не могу да се жалим на постојање свега тога, али неке промене могу да приметим. Миленијалци, у које ја спадам, су људи који су живели у ери пре интернета, а затим и у ери интернета. Оваква генерацијска подела има смисла. Тек ће бити материјала за поређење како буде пролазило време.
Рецимо, ја већ не бирам шта ће ми све излетети, или донекле само бирам шта ће ми излетети, шта ће ми бити испред носа, шта ће ми оставити утисак. Довољно је да само погледам телефон, да отворим било шта од наведеног и већ ће ми мисли одлазити на ко зна коју страну. Наравно, у зависности од тога шта је "на менију" тог тренутка.
То раније није био случај. Остајало је много простора за претпоставке, за чежњу, за лепша сећања. Рецимо, ако смо одрастали једни уз друге, па се не бисмо видели дуже време, било би нам драго што се дуго нисмо видели (уколико бисмо остали једни другима у добрим сећањима). Постојао би услов да се обрадујемо, јер се ваљда обрадујемо једни другима ако се не видимо дуго. Ја данас не знам шта не видим, шта не чујем, кога не видим и не чујем. Тачно добијам порив да не виђам људе.
Нисмо морали да чујемо једни за друге јако дуго.
Нисмо морали да знамо много тога једни о другима.
Кад тако поставимо ствари, испада да мене друштвене мреже боле, јер више немам права на носталгију, изненађење, чежњу, па и на разне илузије и улепшавања. Зато што су сви исувише присутни. Толико често морају неки људи да ми падну на памет да ме то гребе као неки нов и лош џемпер. Не могу ништа да улепшам.
Притом, далеко од тога да друштвене мреже мени дају неку сурову реалност, неке мучне, тешке, шкакљиве, болне и искрене људске моменте. Јако ретко заправо. Ради се о томе да су људи јако често присутни, али са пуно, пуно фолирања. Јако су досадни у већини случајева. Ужасно досадни. Предвидиви, провидни, профилисани, "успешни", "срећни", намештени.
Разочаравајуће и тужно је како људи смарају с тим представљањем себе. Ретко је хумор присутан, ретко је ико спреман на искреност, као да се све врти око неких задатих вредности које сви хоће да испуне да би били "добри ђаци". Страшно, страшно досадно.
Да закључим, 1) људи ми све мање недостају јер су присутни, а 2) најчешће ми тек не недостају јер саме друштвене мреже показују и колико су екстремно досадни и исфолирани.
Нема коментара:
Постави коментар