Доставе 4

 

Многе фотографије са Самсунга А34 су живо срање 

и заиста се кајем што сам уопште купио тај телефон у брзини. 
Наравно, мени су у џепу обавезно

другови сенф, мајонез и кечап, 

па је камера још и масна. 
Свеједно, 

једна од најлепших ствари које су

свима доступне

и које зависе искључиво 

од места на којем се налазимо

јесу небески призори. 

У то име

- једна од најлепших песама

које знам. 
У питању је хрватска обрада

песме "Mad World". 

"Дјечак трчи бос 

по стакленом небу,

балерина у игри без краја. 

Наивност пожуде
носи га к теби, 

узалуд врисак

- ја знам што хоћу.

Вјетар доноси мирис цвијећа

у твоју собу, у твоју собу,

али за тебе он само једна,

само једна слика је.

Да ли опет тражиш

само људе изнад свих?

Да ли опет желиш

свијет по избору? (х2)

Твој свијет...
Твој свијет...
Твој свијет...

Свијет чудних облика и боја,
само за њега, само за тебе. 

Твоји трагови се брзо бришу, 

узалуд врисак
- ја знам што хоћу.

Вјетар доноси мирис цвијећа

у њену собу, у њену собу. 

Ухватила је свој сан за руку,

била је сретна, 

била је сретна. 

Да ли опет тражиш

само људе изнад свих?

Да ли опет желиш

свијет по избору? (х2)

Твој свијет...
Твој свијет...

(знам да желиш)
Твој свијет..."

Забачен део Миријева с погледом на Ћалије 

и Звездарску шуму изнад. 

Вероватно никад нећу наћи речи

које ће изразити то што осећам

у многим ноћима, 

а вероватно и не треба. 

Вино ноћи. 

Кад сам био клинац

умео сам баш страшно много

да слушам музику са радија 

док "учим"

и тако сам развио

љубав према музици. 

Дешавало ми се да

наиђу песме 

које бих једва чекао да се 

поново пусте,

некад би ми било откриће

што нешто чујем по први пут. 

Дешавало ми се да неке песме

заволим целе,

носиле су ме и испуњавале,

а код неких сам имао омиљен део. 

Овде је тај део инструменталан.

Значи, синтисајзери који почињу

на 02:52. 
Не да није рефрен, 

него нема ни текста у том делу.

Песма као песма ми и није нешто,

али дефинитивно

волим кад нешто

долази изненада, 

из трећег плана. 

Као кад се сви ложе на Врачар,

а ти имаш мистичне доживљаје 

у Миријеву, 

одеш са девојком близу Лешћа,

или на неки полу-потонуо сплав.
Кад се враћате из изласка
где сте очекивали провод,
замишљали не знам шта
и онда се спонтано проведете

док идете кући,

сретнете некога,

деси се нешто неочекивано.

Проведете се реално, 

а не замишљено.

Нови Београд. 

Код Ерпорт Ситија, 

па иза Роде. 
Нешто сам дебело промашио,

али поента лутања је била

ова фотка. 

Купила је ауто

да јој се слаже са травом у блоку. 

Сећам се кад сам једном узео такси

и таксиста није смео да ме одвезе у 63. блок. 

Каже: "Ја ту не улазим."

Шта људи гледају на телевизији

па постану тако ретардирани

ја заиста не знам. 

Укратко, 

високе зграде

из комунистичког периода

на неки начин врше и подсећање

на једнакост. 

Ја бар то тако доживљавам. 

Постоји неки говор архитектуре

који није исти као говор речима,

па некад није очигледно. 

Мени тај говор не смета,

мада ја тако не размишљам. 

Само сам се навикао. 

Те зграде не могу да ме разочарају

јер ме ни не одушевљавају на прву лопту.

Прихватио сам их као неке стражарнице. 

Сад ваљда тај таксиста заради мало више

и онда га пуца параноја од радничке класе

- не знам. 

Знам само да нове високе, 

пословне, стаклене зграде,

такође својом висином морају 

некако и да утичу на нас. 
Хтеле то или не, 

шаљу неку поруку.

Као да су неки врх цивилизације. 
Осетим се малим кад их гледам. 

Онда помислим:
"Аха, треба да се дивим канцеларијским пословима, 

апаратима за кафу, неонским светлима

као да раде људи у неким кокошињцима, 

да се стидим што не знам Ексел,

а мрзим Ексел,

да истетовирам Мајкрософтов лого..."

Најјачи, 

а можда и једини критичар

корпоративне културе 

код нас је: 

https://www.instagram.com/zalogaji.uspijeha/.

Има много добрих извала

на његовом профилу,

а мени је ова омиљена,

мада и нема везе с његовом

основном темом:

https://www.instagram.com/p/Cc0SLwHjusu/.

Између Жаркова и Церака.
Толико су стрме.
Што рече један мој стари другар,

који је живео у солитеру од двадесет спратова:
"Брате, сваки пут кад се враћам кући пијан

и видим моју зграду

некако се усхитим."
Одваљивали смо га пет година,

а ја у ствари имам неки сличан доживљај

кад видим степенице. 
Обузме ме осећај

као да ћу стићи на неко важно место.

Опет нешто с краја осамдесетих

или почетка деведесетих. 
Кад бих поређао десет

немасних фотографија 

ових зграда

био би уочљив тај стил. 
Углавном тржни центри

су рађени у том фазону. 
Нека стакла су заобљена,

фасада онако истуцана.

Говно с млеком,

али то је кад се ми ложимо на Запад

и онда нам је Шурда из 
Полицајца са Петловог брда

неки као цар-детектив

ваљда само због оног саксофона

из уводне шпице.

Иначе, та кућа у којој он живи

је заправо на Вождовцу,

али добра је фора

што се уопште спомиње

Петлово брдо,

јер то јесте 

једна од најљућих периферија Београда.

Знам доста људи који

буквално живе 40 година у Београду

и заиста не знају где је то. 

А што се тиче ложења на Запад

у пару са лошим мишљењем

о сопственој земљи,

вероватно на нултом месту

ће увек бити комбинација

1. ложење на ЕУ 

одмах након пада Милошевића (2000.)

и

2. отварање Теранове у Кнезу.

Значи, људи, дошао је Запад!

Сад купите ово говно. 

Такође је смешна ствар што у целој САД

људи никад не живе у центру

ако су иоле нормални,

а код нас људи који се ложе на Запад

обично гаје и тај територијални трип,

неку идеализацију Центра Београда. 

Ти људи су буквално заобишли памет. 

Колико би сабласно било

да неко само стоји преко пута

и гледа. 

Као она вест из црне хронике

о "жени у белој хаљини на Звездари".
Та вест и даље нема конкуренцију.

Жена под зеленим осветљењем

плашила Београђане.

Мурал Маргите Стефановић

г в и р и

иза белог аутомобила. 
Морам да признам да ми је 

прича Лидије Николић

о смрти њене пријатељице Маргите

била једна од најгорих,

најпотреснијих ствари које сам

у животу прочитао.

Рецимо да је већ дуго пре смрти

била зависник од хероина,

што је само по себи сам пакао,

али како је стварно завршила

је толико ружно чути. 
Запитао сам се да ли је

у њеном друштву била једна нормална особа.

Значи, она је пронађена слепа и упишана,

затим је као неидентификовано лице

смештена у неко прихватилиште

где је касније дошао неки њен пријатељ

и препознао је. 
Тек затим је са сидом,

тако слепа,

премештена на Инфективну 

где се и упокојила. 

Заиста ништа одвратније у животу нисам прочитао. 

Толико сам се уплашио и згрозио

читајући о њеном животу

да сам се запитао 

јел постојала бар једна особа у њеном окружењу

која је веровала у Бога,

или било шта нормално. 

Сузе су ми кренуле

од неке чудне врсте радости

кад сам прочитао да је певала

у хору Покровског храма у Кајмакчаланској.

Ја на веру не гледам као на нешто

што се мора и мислим да то људи

умеју баш глупо да намећу,

што је онда контра-продуктивно.

Само мислим да је невероватно глупо

сматрати верујуће људе назадним.

Мени је вера код људи

показатељ неке врсте храбрости.

Мислим да то не уме свако

и не кажем да ја умем,

али то је дефинитивно нешто добро.

Сигуран сам да је њој вера много значила. 

Маргита Стефановић је свирала клавијатуре

у бенду Екатарина Велика. 
Управо је њен инструмент

давао нешто посебно,

мистично и МАГИчно. 
Ово ми је омиљена њихова песма

и ту баш доминирају клавијатуре.

Опет је била мало масна камера, 

али нема везе. 

Никад нећу заборавити кад ми је ћале рекао:
"Ето, видиш какви смо ми мегаломани.
Направимо толики храм и нећемо га никад завршити."
На крају унутрашњост храма и нисмо ми завршили

већ Руси. 
Занимљиво је да они нису на лицу места

склапали коцкице мозаика,

него су, ваљда, готове мозаике

авионима довозили из Русије

и онда их на лицу места лепили.

Није ми познато да је у Србији

још нешто рађено искључиво у мозаику

поред Храма Светог Саве

и Храма Светог Ђорђа на Опленцу.

Тамо стварно треба ићи

мада онај мозаик мало отпада. 
То је задужбина Краља Петра,

човека који је сопствену кућу

градио тако што је подигао кредит.
Непојмљиво у свету лопова

који је данас присутан на власти.

Доста људи не зна да је Храм Светог Саве

грађен по узору на Аја Софију. 

Кијево. 
Део града између 
Петловог брда и Раковице. 
Страшно подсећа на један спот.

Прве балканске радио-антене.

Какав контраст.

Храм Светог Симеона Мироточивог.
Вероватно никад нико ко је пројектовао

Нови Београд није могао да замисли ово.

Некад ме количина глупости коју видим толико смори 

да сам почео да размишљам о свету невидљивог.

Нашао сам књигу која се бави тиме,

мада се овде ради о томе како иконе

представљају видљивим путем нешто што је невидљиво.

Иначе, насловна страна ове књиге

има једну баш чудну грешку

у смислу како је уклопљена реч "слика".
Некако је безвезе набачена преко речи "икона".

Мада је можда била фора да се преклопе те две речи,

не знам. 
Као, преклапање видљивог и невидљивог.

Канарево брдо. 

Улица у насељу Војводе Влаховића. 
Цело то насеље је раније имало једну улицу,

тј. све улице су се водиле као "Војводе Влаховића"

и онда су кренули да мењају те називе,

а уз то и бројеве. 

Тако скоро свака кућа или зграда у овом делу града

има два броја, 

а називи улица су "Ирске десете дивизије", 
"Владе Дивљана" и ово овде забележено, 

што је заправо неки град у Словенији.

Прозор у једној згради на Медаковићу.
Више изгледа као отвор за неке љубимце,

али ово није приземље.

Очајна фотографија,

али много леп графит у Миријеву,

у улици Матице Српске. 

Данас многе феминисткиње

воле да истичу живот

Исидоре Секулић,

па ми је то занимљиво,

јер је њен мурал

урађен заједно са 
Царем Душаном,

Патријархом Павлом,

итд. 

Она је била мислилац,
а ово гориво такође.

У доњем левом углу је капица од 12.5 центиметра. 

Beowallz, најјача продавница у Београду:
Instagram

Ентеријер неке стамбене зграде. 

Симпатичан одабир слика.

Иначе доста ружан ходник

почиње да личи на простор за изложбе.

 

Страшно добре плочице. 
У питању је WOC,

тј. World of China, 

што иначе држе Јевреји. 
Умро сам од смеха кад сам то прочитао.

Мис Ирбијеве. 
Комунистичка патина. 

Ове зграде су добиле 

фину маховину

и мени делују свеже

колико год биле старе. 

Фасцинира ме колико су

ушле у моду ове огромне плочице. 
Са пет плоча
овде је керамичар покрио

цео зид иза шоље.

Дирљиво ми ово делује

са кућом од које је остао само зид, 

па сад изгледа као да је

тај зид направљен ради самог себе

и тако стоји храбро.
Господара Вучића.

Назив улице звучи ужасно

у данашњем времену.

Иста улица, исто место.
Спој старог и новог.

                                                                  Љубичасти залазак.

Затекао ме је на Бањици.

Purple rain, purple rain. 

Не фолирам се, 

ја сам прво знао ову 

крагујевачку панк верзију,

па сам тек годинама касније

чуо оригиналну песму од Принца.

У шездесетим блоковима

утиснут грб једног од најславнијих

грађевинских предузећа са овог простора.

Они су подигли Сајам, Источне капије, 

Стадион ЈНА... заиста је дуг списак.
Колико је добар грб

са арматуром поред натписа "РАД".

Немам речи.

Сењак или Дедиње,

не могу да се сетим. 
Овакви облици,

овако смео дизајн...
буквално је "stunning"

у смислу да ти стане дах.

Најјача је ова риба што доминира фотографијом 

код ТЦ Галерија. 

Права она црногорска лепота,

тачно замишљам како цео живот једе 

раштан купус, 

мада је питање да ли је она наша уопште.

Храм Светог Димитрија на Новом Београду. 

Свети Димитрије, заштитник града Солуна. 

Пајсијева. 

Као што бих волео

да постоји листа најкраћих улица у Београду,

где би спадала ова улица свакако,

тако бих волео да постоји списак

најстрмијих улица, 

списак улица са најглупљим именима

и списак улица 

са најгорим тротоарима.
Немам времена да се тиме бавим,

али може мало пажње овој 

прелепој уличици.

У њој је снимљен део спота

обраде Делчине песме
"Сиђи до реке".
Никад нећу заборавити

кад је Дивна Љубојевић, 

узела и обрадила Делчу.

TKV (The Kraljica Vila)

се такође сместила у ову уличицу.

Никад нећу заборавити кад је 
ТКВ поставила питање на Фејсбуку
да ли да црта мушкарце, 

пошто она као феминисткиња 

црта само жене.
Ја сам покушао да јој увалим једну
анти-мигрантску идеју,

у смислу да крене да црта свиње,

па би онда феминисткињама

деловало као супер фора

што она црта свиње

па као прозива мушкарце,

а у ствари би свиње

нервирале мигранте. 

Срби су под турском влашћу

гајили свиње у огромној мери

само зато што су знали 

да им Турци никад неће узимати

свиње као харач,

будући да су муслимани.

Моју генијалну

и потуљену идеју је одбила.

Ако је ово укус,

ја сам мирис.

Роштиљски драгуљ на Бањици. 

Преко пута мурала Светог Харитона
и ових технички савршених мурала

налази се месара у којој продају роштиљ,

али без прилога.
Значи, вероватно једина пљескавица

у Београду коју сам појео са лепињом

без прилога и да сам био пресрећан.

Толико је добра да немам речи.
Баш сам данас причао с другаром

који је пробао и има исти утисак.
Најјачи је човек који седи испред

и продаје лук и парадајз са неке кутије,

јер зна да ови не продају прилоге.
Какав осећај за тржиште...

Слике природе у граду.

Купим екстерну батерију на Бањици,

прикључим телефон на њу

и до Јерковића ми опадну проценти батерије. 
Шта се десило?
Екстерна извлачи енергију из телефона!
Ахаха, одмах сам рекламирао

и купио неку другу.
Значи, неки Кинез

је једноставно лоше спојио.

Ова фотографија не показује ништа посебно,

али то је била једна од најбизарнијих достава које памтим.

Људи који достављају су некад флегме, 

некад су напаљени уличари, 

стварно нас има разних. 
Улазим у ресторан.
Неки дечко, стварно одсутан,

набада нешто на српском, 

али једва. 
Нестаје у одајама ресторана

и ја чекам да ми донесе храну,

па да идем.

Улеће неки батица,

сав као нешто у спиду,

а ја се распадам наслоњен

на неки шанк.

Почиње да се нервира што овог нема. 
Ја му кажем да је сад био

и да ће се вратити.
Почиње да се нервира све више и више,

а ја га питам јел хоће да уђемо у кухињу

да га потражимо. 
Он неће. 
Ја реко` добро.

Уђем ја сам

јер нисам могао више овог да слушам.
Улазим, улазим, улазим...
нема краја дубини оног ресторана. 
Из кухиње у кухињу,

па нека друга сала која се не користи,

а свуда мрак. 
Па кроз нека врата допире светло,
а унутра нема никог.
Ја уђем, 

тражим,

изађем,

дозивам га... 
Идем даље,

нема краја. 
Не чује се ништа. 
Као неки хорор филм. 

Вратим се.

Овај лик се усро. 
Ахахахаха.
Као, шта му се десило.
Мени пресмешно.
Уђем опет. 

И сад најболеснија сцена:
тај ментол од конобара и ја 

смо се мимоишли. 
Хахаха. 

Долази код оног зелдија ускурченог,

а овај не верује где сам сад ја. 
Хахахахаха.

Ја избијам у жутој јакни,

ћутим,

а изгледам катастрофа.
Питам овог где је био

и да ли је добро,

а овом ништа није јасно.
Испостави се да је дечко Рус

и да он нас нити разуме,

нити нас јебе два посто.

Мени је тај став био толико симпатичан

да сам почео да се цепам,

јер ми је познато колико наши људи

иначе не капирају 

неку руску затвореност

и озбиљност.
Ми то доста погрешно схватамо.

Они су северни народ.

Човек ми даје најљубазније храну,

уопште се не љути што сам 

ја ушао у потпуно недозвољен простор,

а овом баји каже да ће тек за десет минута.

Ништа му није јасно,

почиње да се дере,

а ја се буквално цепам све до мотора

и док возим мотор.
Лик изгледа као неки опичени вилењак

и само нестане у ресторану.

Ово је "киоск" радника обезбеђења
иза Кинеског КУЛТУРНОГ центра

који никако да заживи.
Мислим, једном сам ушао унутра,

па ми је та жена што ради објаснила

да се то још развија. 
Огромна зграда. 
Цене су заиста неприступачне

за све што су продавали као сувенире.

Типа, хемијска десет хиљада динара. 
Али чему икона, мотивациони постер

и гомила оптичких варки или шта је већ ово?
Ахахахаахах

Ентеријер стамбене зграде у Сарајевској.

Да није стамбена зграда, 

мислио бих да је представништво Милке чоколаде.

Ово је на Медаковићу.

Јако ми је симпатично

кад се људи било како потруде

да разбију сивило свакодневнице.

У улици Живка Давидовића.

Ово су Силоси на Дорћолу.
Мурал је завршен у међувремену
и морам да кажем да је прелеп.
Убацили су речи типа "правда" и "срећа",
али се некако супер преклапају

и притом су ћириличним писмом

урађена. 

Флуо зелена у Земуну.

Шумице.

Не знам како да решим 
испадање слушног апарата

услед сталног скидања кациге,

па обучем само капуљачу

од црне, танке јакне.
Изгледам као певач Лајбаха,

а једна старија жена ме 
зајебавала: 
"А јел то иза леђа

плашт од Супермена?"

Ливада у Јерковићу.
Место где ми се најбуквалније

једном десило чудо,

али то нећу да причам.

Ово ми је много смешна цирада

зато што су наређали

нека канцерогена газирана пића

као да су плодови природе.

Пролази на Медаку.

Шарена месна заједница у Јерковићу.

Боја траве, фасадних цигли 

и зрака Сунца по путу.

Дорћол.

И одвратно и симпатично.

Ходник до тоалета у ТЦ "Стадион".
Вероватно најукрашенији такав ходник.

Војводе Степе близу Трошарине.

Залазак у Војислава Илића.

Не памтим кад сам последњи пут видео

плакат за предавање о било чему. 

Да ли се ико информише на тај начин?

Део Београда на води. 
На месту некадашње Главне поште.

Ентеријер на Врачару.

Нека кинеска диско-реклама
за храну у Димитрија Туцовића. 

Разгледница из Малог Мокрог Луга. 

Две канте које се љубе. 

Фасцинира ме како било коју глупост

да човек стави поред овако уметничке,

авангардне, небеске архитектуре

- и та споредна ствар ће изгледати

невероватно и посебно. 

Нов мурал на Цветку. 

Прошле године сам радио са мајсторима

молерај на "овом" сплаву на 25. мају
и ево нема више ниједног сплава. 
Тачно ове стубове су фарбале моје колеге. 

Још једна крајње оригинална фора из Амстердама,

још једном смо део света јер копирамо,

ја сам задивљен.

Мени ово нпр. уопште није офуцано
него свеже. 

Флуо зелена
таман да заузима 

два квадратна центиметра
увек даје свежину.

Цветкова Пијаца из солитера на Олимпу. 
Не бих никад препознао.

Индустријски и ведро,
само кад би неко то офарбао.

Могу да се кладим
да је исти архитекта
смишљао ову зграду на Бањици
и ону у Симе Игуманова на Чубури.

Бетонска вертикала,

прилично упадљива споља,

изнутра је ходник.

Стварно никад нисам био буржуј,
али сам као клинац живео 15 година
у непосредној близини
Спортског Центра Врачар
где смо играли тенис 

малтене 

кад год нам се играло.

Уђемо на овај терен,

комшија нам је поклонио

гомилу HEAD-ових рекета,

лоптице смо крадуцкали 
кад излете овима што тренирају
и користили смо неки конопац
да нам симулира мрежу.

Кад бих причао касније то људима,
у смислу да ме је тенис буквално сморио
колико сам га играо,

неки ми нису веровали.
И, ево, тај терен је поново запуштен
само још и горе него раније,

али нигде нико није развалио ограду.

Ширење Санивила (Sunnyville).

Кад видим овако леп базен

дозове ми се песма:

Вјекослава Ковача на Олимпу.
Овде треба неко да дође са 
јако добрим фото-апаратом
и да услика ово лудило.
Како се све распада,
како је рђаво,

свуда израстају неке траве,

а онда на крају сточић и столица.
Као неко идилично,

кубанско сиромаштво.