Доставе 6

Посао који радим вероватно није потребан свакоме. 
Постоје разни бенефити, ма колико је некад напоран, па и непријатан. 

Рецимо, кад човек "научи" један град, а ја живим у Београду скоро четрдесет година,
онда уме то некако да окошта. Достављачки посао сваког дана пружа милион
нових локација и путања. Свашта уме да се повеже на нов начин. 
У целој тој лудници ја се некако лакше отварам за ново. 
Могу баш много музике да преслушам и онда и на том плану
лакше закорачујем у ново. Лакше се сломим. 

Све што је ново НИЈЕ МОЈЕ. Није по мом плану. 
Нисам ни знао да постоји. Свашта у глави треба да се протресе и претури
да би се нешто ново углавило. Можда и највећи страх ми је да
будем неспособан за нешто ново. Што сам мањи, што се више крећем,
па на неки начин и што се више непријатних ствари деси 
- то се лакше десе нове ствари. 

Ова ствар би била круна неког новог отварања. 
Буквално не знам шта друго да кажем осим да ово треба

п у с т и т и. 

Не могу да се не запитам у каквом друштву су живели људи
који су створили овакву музику. 

Изашла је нова Колонија. 

Ово ми је песма лета за сада. 
Аутоматски имам доживљај да су сви људи око мене расположени,

да нису битне паре, да деца шутирају лопте крпењаче по прашини,

Сунце пржи, све је некако срећно и одрпано. 

Ово, такође, уопште није ново, али ме је страшно дизало ових дана. 

Каква вожња...

До те песме је дошло преко ове коју још и знам од раније, 
али дошла је изненада. Какву енергију и жар има тај певач...

Од домаћих сам се ове песме сетио изненада док сам ждрао пуњену пљескавицу
у Војиславцу, стварно не знам због чега. 

п р ж и 

Ово исто уме да ми поправи расположење. 

Не могу да докучим колико је неко луд кад снима овакву музику...

"седиш поред мене
на часу биологије

...

ја морам да ти признам
ја то волим твој организам"

(глупо је све да напишем)