Када сам открио ову ствар схватио сам да дефинитивино живим у неком свом свету, јер ово је толико добра ствар, има тако много прегледа, у том тренутку је већ три године била на Јутјубу, а ја нисам знао за њу. Спот је чудо. Почетни део песме није ништа посебно, али од тренутка (01:52) када се укључи у позадини неки бас, или шта је већ, ја буквално доживљавам као да ме преплављује полако нека чудна течност, како тонем у неки други свет. Као да се замрзавам у некој љубичастој или плавој боји. Имам осећај да у том тренутку могу миран да умрем. На тај умирујући бас затим се укључују неки пиштећи синтови (03:04) који ће, како рече неко у коментару, одсвирати звук наде. Нада или неки осећај као кад "Земљи пре времена" диносауруси пронађу ону долину. Хвала Ђики што ми је показала ову ствар.
2. Александра Радић - Живим у свом свету
Александра Радић постала је позната због ТВ Палма која је раније преносила њену верзију "Златне јабуке" од Ју Групе. Та песма је заправо прелепа и у оригиналу, али Александрина верзија је нешто посебно. Она има "шарм обичне девојке". То је нека атмосфера као кад се спусте сви стандарди, све буде некако просто и лепо. Скромно. Преко те њене обраде сам пронашао и "Живим у свом свету" на Јутјубу. Та песма је, такође, обрада групе Теруси. Тужњикаво је ово доста. Подсећа на атмосферу Мартикине песме "Toy soldiers". Тужна је, али опет подиже главу. Кад каже "За све треба снаге, за све..." па крене клавир (01:10 - 01:12) имам осећај као да су ти тонови неки локвањи преко којих човек треба лаганим кораком да стигне негде.
3. Kuedo - Slow knife
Око ове ствари бих можда био најсујетнији кад би ми неко рекао да му се не свиђа. Куедо сам скроз сам некако открио, не сећам се како. Открио сам га пре седам година отприлике. Много је добра ствар "Whisper fate". Њу сам открио и онда повремено преслушавао шта све избацује Куедо. Но, како су ме сабиле обавезе ретко кад стижем да то стварно преслушавам, као што и други људи не стижу да раде много тога што воле. Елем, ову ствар кад сам открио, у мени се оживео један свет. То је оно најлуђе. Као да од раније знам ту ствар. Неодољиво подсећа на неку пећину. На неки мрачан крај, на обалу Дунава у неком скроз завученом делу те реке. На ноћ, на гекона који се завукао и мирује. Додуше, звучи мало и крими, као да може да прати радњу неке црне хронике. Као да призива нешто што сам гледао на тевеу деведесетих као клинац. Светло зелених неонки испред неког ресторана. 02:52 - ... немам речи. Околина Партизановог стадиона, оне зграде из деведесетих близу ауто-пута.Тајни пролаз. Опасно, тужно и лепо.
Нема коментара:
Постави коментар